ИСТОРИЈАТ, ОРГАНИЗАЦИЈА И ПОСТУПАК
ПРЕД ЕВРОПСКИМ СУДОМ ЗА ЉУДСКА ПРАВА 

Историјат

Европска конвенција о људским правима из 1950 године

1.      Конвенција за заштиту људских права и основних слобода састављена је у оквиру Савета Европе. Отворена је за потпис у Риму 4. новембра 1950, а ступила је на снагу у септембру 1953. Узимајући Универзалну декларацију о људским правима из 1948 године као почетну тачку, састављачи Конвенције су тражили да се следе циљеви Савета Европе кроз очување и развијање људских права и основних слобода. Конвенција је требало да представља прве кораке за скупно остваривање извесних права наведених у Универзалној декларацији.

2.      Поред прописивања каталога грађанских и политичких права и слобода, Конвенција је установила механизам за примену обавеза које су прихватиле државе уговорнице. Трима институцијама је поверена одоговрност: Европској комисији за људска права (установљена 1954), Европском суду за људска права (установљен 1959) и Комитету министара Савета Европе, при чему се овај други орган састоји од министара спољних послова држава чланица или њихових представника.

3.      По Конвенцији у њеној оригиналној верзији, друге државе уговорнице или појединачни подносиоци представки (појединци, групе појединаца или невладине организације) могу поднети представку против држава уговорница. Признавање права на појединачну представку је, међутим, било опционо и зато се могло примењивати само против оних држава које су га прихватиле (Протокол 11 уз Конвенцију га је накнадно учинио обавезним, видети став 6 у даљем тексту).Представке су прво биле предмет прелиминарног испитивања од стране Комисије, која је одређивала њихову прихватљивост. Где је саопштено да је представка прихватљива, Комисија се стављала на располагање уговорним странама ради посредовања око  пријатељског поравнања. Ако није предстојало поравнање, састављан је извештај који је утврђивао чињенице и изражавао мишљење о суштини ствари предмета. Извештај је достављан Комитету министара.

4.      Где је држава против које је поднета представка (у даљем тексту тужена држава) прихватила обавезну надлежнсот Суда, Комисија и/или свака заинтересована држава уговорница имала је период од три месеца после достављања извештаја Комитету министара у ком је требало да случај достави Суду ради правоснажне, обавезујуће судске одлуке. Појединци нису имали право да износе своје предмете пред Суд.Ако предмет није изнет пред Суд, Комитет министара је одлучивао да ли је било кршења Конвенције и, зависно од случаја, доносио одлуку о »правичном задовољењу« жртви. Комитет министара је такође имао обавезу да надгледа извршење пресуда Суда

Каснији развој

 5.      Од ступања Конвенције на снагу усвојено је четрнаест Протокола. Протоколи 1, 4, 6, 7, 12 и 13 додали су даља права и слободе онима које Конвенција гарантује, док је Протокол 2 доделио Суду овлашћење да даје саветодавна мишљења. Протокол 9 омогућио је појединачним подносиоцима представки да упућују Суду своје предмете, уз претходну ратификацију високе стране уговорнице и прихватање колегијума за проверу. Ово је поништено Протоколом 11, који је реструктурирао механизме извршења (видети даљи текст). Остали Протоколи тицали су се организације и поступка код институција Конвенције. У мају 2004, као одговор на потребу даљег усаглашавања, отворен је за потпис Протокол 14 (видети даљи текст).

6.      Од 1980 па до данас, стални раст броја случајева који се достављају институцијама Конвенције, учинио је да је све теже да се дужина поступака држи у прихватљивим границама. Проблем је отежан придруживањем нових држава уговорница од 1990. Број поднесака који се годишње региструју код Комисије повећао се са 404 у 1981 години на 4.750 у 1997 години. До те године, број нерегистрованих или привремених досијеа који се отварају сваке године у Комисији попео се на преко 12.000. Статистика Суда показује сличну причу, где се број предмета који се годишње разматрају повећао са 7 у 1981 години на 119 у 1997 години.Растућа оптерећеност предметима наметнула је дугу расправу о неопходности реформе мезанизама за надгледање Конвенције, што је имало за резултат усвајање Протокола 11 уз Конвенцију. Циљ је био да се поједностави структура ради скраћивања дужине поступака и јачања судског карактера система тако што ће он постати потпуно обавезан и укидањем декларативне улоге Комитета министара.Протокол 11, који је ступио на снагу 1. новембра 1998, заменио је постојећи, ванредни Суд и Комисију једним, редовним Судом. У прелазном периоду од годину дана (до 31. октобра 1999), Комисија је наставила да се бави оним предметима које је претходно прогласила оправданим.

7.      У годинама после ступања на снагу Протокола 11, оптерећеност Суда предметима је порасла нечувеном брзином. Број нових поднесака порастао је са 18.200 у 1998 на 44.100 у 2004, повећање од приближно 140%. Бриге око могућности Суда да се бави растућим обимом предмета довеле су до захтева за додатним ресурсима и размишљања о потреби даље реформе. Различите реформске иницијативе које је лансирала Министарска конференција о људским правима, која је одржана у Риму 3. и 4. новембра 2000 ради обележавања педесете годишњице отварања Конвенције за потпис, кулминирале су отварањем за потпис Протокола 14 13. маја 2004. Протокол ће ступити на снагу три месеца  пошто га ратификују све стране уговорнице по Конвенцији (Видети даљи текст).Сем тога, с обзиром на сумње да ли ће мере унете у Протокол 14 бити довољне да се сачува дугорочна ваљаност машинерије Конвенције, Трећи самит шефова држава и влада Савета Европе који је одржан у Варшави у мају 2005, основао је групу Мудраца који ће развијати дугорочну стратегију за систем Конвенције.

Европски суд за људска права

8.      Европски суд за људска права установљен по Конвенцији која је допуњена Протоколом 11 састоји се од једног броја судија који је једнак броју држава уговорница (тренутно четрдесет шест). Не постоји ограничење броја судија исте националности. Судије бира Парламентарна скупштина Савета Европе на период од шест година.Судије служе у Суду у личном својству и не представљају ни једну државу. Оне се не смеју бавити пословима који су неспојиви са њиховом независношћу или непристрасношћу или са захтевима сталне службе. Њихов мандат истиче када напуне седамдесет година живота.Општа седница већа бира председника, два потпредседника и председника оделења на период од три године.

9.      Почев од 1. марта 2006, Суд ће бити подељен на пет оделења, чији је састав, утврђен за три године, уравнотежен географски и у погледу полова и узима у обзир различите правне системе држава уговорница.  Потпредседници председавају са два оделења Суда; осталим оделењима председавају председници оделења. Председници оделења имају помоћ и када је потребно замењују их потпредседници оделења, које бирају оделења.

10.  Одбори од три судије су установљени у сваком оделењу за период од дванаест месеци.

11.  Већа од седам чланова се конституишу у оквиру сваког оделења на основу ротације, при чему се председник оделења и судија бирају из заинтересоване државе која служи у сваком предмету. Када овај други није члан оделења, он или она служи као еx оффицио члан већа. Чланови оделења који нису редовни чланови већа служе као замена.

12.  Велико веће Суда састоји се од седамнаест судија, који обухватају ex officio чланове, председника, потпредседнике и председнике оделења.

1.      Опште

13.  Свака држава уговорница (државна представка) или појединац који тврди да је жртва кршења Конвенције (појединачна представка) може поднети директно Суду у Стразбуру представку тврдећи да је држава уговорница прекршила једно од права по Конвенцији. Обавештење ради упутства подносиоцима представки и обрасци за подношење представки могу се добити од Секретаријата и налазе се на wеб страници Суда (www.echr.coe.int).

14.  Поступак пред Европским судом за људска права је оптужни и јавни поступак. Расправе, које се одржавају само у мањини случајева, су јавне, сем ако Веће/Велико веће не одлуче другачије на рачун изузетних околности. Поднесци и друга документа која стране уговорнице доставе Секретаријату су, у принципу, доступни јавности.

15.  Појединачни подносиоци представки могу представљати своје сопствене предмете, али се препоручује правно заступање, и оно се заиста обично захтева пошто се представка достави Влади уговорници. Савет Европе је установио програм правне помоћи за подносиоце представки који немају довољно средстава. Правна помоћ није расположива пре него што се представка достави заинтересованој Влади.

16.  Званични језици Суда су енглески и француски, али се представке могу доставити и на једном од званичних језика држава уговорница. Пошто се представка упути Влади тужене државе, мора се користити један од званичних језика Суда, сем ако Председник Већа/Великог већа не одобри да се настави са употребом језика представке.

2.      Прихватљивост и суштина ствари

17.  Свака појединачна представка се преноси Оделењу.

18.  Одбор од три судије може одлучити, анонимним гласањем, да се нека представка прогласи неприхватљивом или избрише када се то може обавити без даљег разматрања.

19.  Појединачне представке које Одбори нису прогласили неприхватљивим и државне представке испитује Веће од седам судија. Већа утврђују и прихватљивост и суштину ствари. Такве представке се упућују Владама уговорницама ради њихових запажања, на која подносилац представке може одговорити, а тај одговор се онда враћа Влади ради одговора. Ако је нека представка неприхватљива, Веће ће изадти изјаву у том смислу. Када је представка прихватљива, прихватљивост и суштина ствари се сада често третирају у пресуди. Посебне одлуке о прихватљивости се усвајају само у сложенијим предметима.

20.  У току размене запажања подносилац поднеска ће бити позван да достави све захтеве за надокнаду који проистичу из наводног кршења Конвенције као и за повраћај трошкова и издатака.

21.  Већа могу увек уступити надлежност у корист Великог већа где предмет покрене неко озбиљно питање тумачења Конвенције или где постоји ризик од удаљавања од постојеће праксе Суда, сем ако се неке страна уговорница не супростави  таквом уступању у року од месец дана од обавештења о намери о уступању. У случају уступања поступак који се примењује је исти као онај утврђен у даљем тексту за Већа.

22.  Поступак је у принципу у писаној форми. Само у релативно малом броју случајева Веће одлучује да се одржи јавна расправа. Такве расправе се обично тичу и прихватљивости и суштине ствари.

23.  Председник Већа може у интересу исправног поступања позвати или одобрити одсуство било којој држави уговорници која није страна у поступку, или свако заинтересовано лице које није подносилац представке да поднесу писана запажања и, у изузетним околностима, да дају представке на расправи. Држава уговорница чији је држављанин подносилац поднеска у том предмету има право да интервенише.

24.  У току поступка, преговори са циљем да се обезбеди пријатељско поравнање могу се водити преко Секретаријата. Преговори су поверљиви.

3.      Пресуде

25.  Већа одлучују већином гласова. Сваки судија који је узео учешће у разматрању предмета има право да прикључи уз пресуду издвојено мишљење, било подударно или другачије, или просту изјаву о неслагању мишљења.

26.  У року од три месеца од испостављања пресуде Већа, свака страна може захтевати да се предмет изнесе пред Велико веће ако се он тиче неког важног питања тумачења или примене или неког озбиљног питања од општег значаја. Такве захтеве разматра колегијум Великог већа од пет судија који се састоји од председника Суда, два председника оделења која се одређују ротацијом, и друге две судије које се такође бирају ротацијом. Колегијум не сме имати судију који је учествовао у разматрању прихватљивости или суштине ствари предмета пред Већем.

27.  Пресуда Већа постаје правоснажна по истеку периода од три месеца или раније ако стране  објаве да немају намеру да захтевају да се предмет изнесе пред Веће или после одлуке колегијума којом се одбацује захтев да се предмет изнесе пред Веће.

28.  Ако колегијум прихвати захтев, Велико веће одлучује о предмету у виду пресуде. Велико веће доноси одлуку већином гласова и његове пресуде су правоснажне.

29.  Све правоснажне пресуде Суда су обавезујуће за заинтересоване државе уговорнице.

30.  Комитет министара Савета Европе има обавезу да надгледа извршење пресуда. Комитет министара верификује да ли су државе у вези са којима је утврђено кршење Конвенције предузеле одговарајуће мере правних средстава ради усаглашавања са посебним или општим обавезама које проистичу из пресуда Суда.

4.      Протокол 14

31.  Протокол 14 морају ратификовати све државе уговорнице пре него што ступи на снагу. Што се тиче поступка пред Судом главне новине су следеће:

(а)    Уводи се судија појединац (нови Члан 26 Конвенције) са надлежношћу да саопштава да су представке неприхватљиве на истој основи као сада одбор од три судије (нови Члан 27). Судији појединцу помагаће неправосудни известиоци (нови Члан 24 § 1), који ће у вези са јасно неприхватљивим предметима вршити функцију коју сада обављају судије известиоци. Судија појединац не сме никако бити судија који је изабран у вези са туженом државом (Члан 26 §).

(б)    Одбори од три судије стичу ново овлашћење. Поред њихове постојеће надлежности да саопштавају да су предмети неприхватљиви и бришу их, они ће моћи да саопштавају да су предмети прихватљиви и да у њима доносе пресуду ако је приоритетно питање у предмету већ предмет добро разрађене праксе Суда (Члан 28 § 1 (б), допуна)(

ц)    Нови критеријум прихватљивости се убацује у Члан 35. По Члану 35 § 3 (б), Суд има овлаашћење да саопштава да је неприхватљив сваки појединачни поднесак где подносилац није претрпео значајан губитак. Међутим, предмети се не смеју разрешити на основу тога да ли »поштовање људских права« захтева разматрање суштине ствари или где предмет није прописно размотрио домаћи трибунал. У периоду од две године после ступања Протокола на снагу, овај критеријум смеју примењивати само Већа и Велико веће.

(д)    Све чешћа пракса Суда да се заједно бави прихватљивошћу и суштином ствари, уместо посебно како је предвиђено постојећим Чланом 29 § 3, огледа се у ставу 1 измењеног Члана 29.

(е)    Што се тиче поступка извршења, две нове могућности су створене за Комитет министара. Прво, када његово надгледање спровођења задржава проблем тумачења он може предмет упутити Суду ради одлуке (нови Члан 46 § 3). Друго, када земља уговорница одбија да се придржава правоснажне пресуде, Комитет министара може покренути поступак пред Судом ради утврђивања да ли је држава испунила, или није, обавезе спровођења (нови Члан 46 §§ 4 и 5).32.  Што се тиче судија, главна промена је увођење једног деветогодишњег мандата да замени постојећи шестогодишњи мандат који се обнавља (Члан 23 § 1 допуна). Сем тога, ад хоц судије које замењују изабране судије које нису у могућности да служе као национални судија у одређеном предмету ће, према протоколу 14, бирати Председник Суда са списка који се унапред доставља, а не да их једноставно именује држава уговорница као што је сада случај (Члан 26 § 4).33.  Коначно, Члан 59 се мења додавањем новог става 2 тако да Европска унија може приступити Конвенцији.

5.      Саветодавна мишљења

34.  Суд може, на захтев Комитета министара, дати саветодавна мишљења о правним питањима која се тичу тумачења Конвенције и Протокола.Одлуке Комитета министара да се захтева саветодавно мишљење доносе се већином гласова.35.  Саветодавна мишљења даје Велико веће и усваја се већином гласова. Сваки судија може приложити уз саветодавно мишљење, издвојено мишљење или просту изјаву о различитом мишљењу.