Заступник РС пред Европским судом за људска права

Европски суд за људска права (у даљем тексту Суд) је 1. децембра 2009. године објавио једну пресуду поводом тридесет једне представке против Републике Србије, под бројевима: 44698/06, 44700/06, 44722/06, 44725/06, 49388/06, 50034/06, 694/07, 757/07, 758/07, 3326/07, 3330/07, 5062/07, 8130/07, 9143/07, 9262/07, 9986/07, 11197/07, 11711/07, 13995/07, 14022/07, 20378/07, 20379/07, 20380/07, 20515/07, 23971/07, 50608/07, 50617/07, 4022/08, 4021/08, 29758/07 и 45249/07, а које су поднете у вези са повредом права на правично суђење (члан 6 став 1 Европске конвенције о људским правима) у домаћим судским поступцима – радним споровима. У овим споровима се поводом идентичне правне ситуације сто педесет једног тужиоца – радника – инжењера ЈАТ-а, установила противречна судска пракса, првобитно, пред првостепеним, а затим, што је значајније, и пред другостепеним – Окружним судом у Београду. Наиме, правоснажне судске одлуке о одбијању тужбених захтева, које су биле донете у предметима подносилаца и још неких тужилаца, биле су противречне правоснажним одлукама о усвајању тужбених захтева,  у предметима осталих тужилаца у тој ситуацији. Подносиоци су се у представкама позвали, осим на повреду члана 6 става 1, такође и на повреду чланова 13 и 14 Конвенције.

У овом случају Суд је уз одлуку о истовременом одлучивању о свим представкама и уз проглашење представки допуштеним, утврдио постојање повреде члана 6. става 1. Европске конвенције о људским правима и основним слободама.

Суд је у овом случају приметио да, док би одређена одступања у тумачењу, могла да буду прихваћена као природно својствена сваком судском систему, какав је и српски, који је заснован на мрежи првостепених и другостепених судова надлежних на одређеној територији, у овом конкретном случају, противречна тумачења су потекла од суда исте територијалне надлежности, какав је Окружни суд у Београду који је крајња инстанца у конкретном случају. Ова противречна тумачења, проузроковала су неконзистентно одлучивање о тужбеним захтевима које је поднело више лица у идентичној правној ситуацији, чак и након усвајања правног схватања Окружног суда од 27. септембра 2006. године. Пошто ове противречности нису биле институционално отклоњене, све то је створило стање сталне несигурности, што је заузврат морало умањити поверење јавности у суд, које је једно од суштинских компоненти државе засноване на владавини права. Због тога је Суд, не сматрајући прикладним да се изјашњава у погледу тога какав је требало да буде исход парница подносилаца, сматрао да је у конкретном случају, судска несигурност њих лишила правичног суђења пред Окружним судом у Београду. Због тога је у овом случају дошло до повреде члана 6 става 1 Конвенције (видети став 56 пресуде Суда).

Суд није нашао за потребно да одвојено одлучује о повреди чланова 13 и 14 Конвенције (видети став 57 пресуде Суда).

По захтеву за накнаду штете због претрпљене повреде и трошкова поступка пред Судом и домаћим судом, подносиоцима су досуђени, само, трошкови поступка пред Судом, у износу од по 300 евра, док је одбијен остатак захтева подносилаца да им се исплати правично задовољење у износима одбијених тужбених захтева и парничних трошкова у домаћим поступцима у којима је дошло до повреде.

Рок за извршење ове пресуде је три месеца од правоснажности која наступа 1. марта 2010. године, уколико се ниједна од страна не обрати Великом већу Суда.

У овој пресуди је, нарочито, значајно то што је Суд изразио мишљење да би се уставна жалба могла сматрати делотворним правним средством, у смислу члана 35 става 1 Конвенције, у односу на све представке поднете након 7. августа 2008. године, када је прва мериторна одлука Уставног суда Србије, поводом неке уставне жалбе, објављена у Службеном гласнику Републике Србије. Суд је у конкретном случају сматрао да се питање коришћења правних средстава расположивих у домаћем правном систему, оцењује с обзиром на датум подношења представки, које су у конкретном случају поднете пре наведеног датума, па је сматрао да подносиоци нису били дужни да искористе то правно средство пре обраћања Суду (видети став 51 пресуде Суда).

Винчић и други против Србије (44698/06 и др.) (382.03 kB 2009-12-14 12:03:32)

Европски суд за људска права је дана 24. новембра 2009. године објавио пресуду у предмету Поповић против Србије (33888/05).

У овом предмету представка је поднета због неизвршавања пресуде донете 23. октобра 1984. године. Овом пресудом утврђено је да је подноситељка представке власник 36% предметног стана и гараже, док је власник преостала 64% био њен ванбрачни супруг. Решењем Четвртог Општинског суда у Београду од 30. марта 1987. године донетим у ванпарничном поступку утврђено је физичка деоба у конкретном случају није могућа, те да предметну деобу треба извршити путем јавне продаје. Деоба до данас није извршена.

Европски суд за људска права је поводом представке бр. 29908/05, подносиоца Живана Симића против Србије, дана 24. новембра 2009. године, објавио пресуду, којом је утврђена повреда права на правично суђење – у разумном року - прописана чланом 6 ставом 1 Европске конвенције о људским правима и основним слободама, у вези са домаћим поступком – радним спором, који је трајао од 1998 до 2006 године. Подносиоцу представке је на име накнаде нематеријалне штете због претрпљене повреде права, досуђен износ од 600 евра у динарској противвредности, који је држава обавезна да исплати у року од три месеца од дана правоснажности пресуде, која наступа 24. фебруара 2010. године, уколико ниједна од страна не затражи да предмет буде изнет Великом већу.

Поводом представке Славка Салонтаји-Дробњака Европски суд за људска права 13. октобра 2009. године објавио је пресуду којом је утврдио две повреде члана 6 став 1 Европске конвенције о људским правима (правичност поступка за делимично лишење пословне способности и право на приступ суду у вези са враћањем потпуне пословне способности) и повреду члан 8 Конвенције (право на поштовање приватног и породичног живота).

Подносиоцу представке Суд је због учињених повреда досудио 12.000 евра на име правичне накнаде за нематеријалн штету и 3000 евра на име трошкова поступка, док је одбио остатак захтева за правичну накнаду (тражено 20.000 евра) и накнаду трошкова поступка (тражено 3.360 евра).

Такође, Суд је сматрао да није потребно да посебно испитује постојање повреде члана 13 Конвенције (право на делотворно правно средство), јер се наводи представке у том делу своде на повреду члана 6 став 1 Конвенције.