Y против Србије

Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 24. марта 2026. године донео, а 12. маја исте године објавио пресуду у предмету Y против Србије, број 28322/20.

Пресуду је једногласно донело седмочлано Веће, с тим што су судије Hüseynov и Ní Raifeartaigh приложиле заједничко сагласно издвојено мишљење.

ОКОЛНОСТИ СЛУЧАЈА

Подноситељка представке (у даљем тексту: подноситељка) Y, рођена је 2007. године, а 2015. године је смештена у хранитељску породицу заједно са своја три биолошка сродника (браћом и сестрама) након што су родитељи лишени родитељског права због потпуног занемаривања.

Центар за социјални рад (у даљем тексту: Центар) је утврдио да је у најбољем интересу деце да буду усвојена од стране исте породице сво четворо, или макар подноситељка и њен брат X.

Пошто су се сви покушаји проналажења потенцијалних усвојитеља за децу у Србији показали безуспешним, Центар је у септембру 2017. године почео да тражи усвојитеље на међународном нивоу.

У септембру 2017. године, пар из иностранства изразио је намеру да усвоји девојчицу Y и њеног млађег полубрата (X). Међутим, с обзиром да је подноситељка тада напунила 10 година, искористила је своје законско право да одбије усвојење како би остала да живи са дотадашњом хранитељком.

Полубрат подноситељке, малолетни X, званично је усвојен од стране породице из иностранства, чиме је дошло до међудржавног усвајања и сегрегације деце.

Подноситељка је изнела низ притужби на поступак усвојења њеног малолетног брата по мајци X који је довео до прекида њиховог контакта, односно до њиховог растављања, с обзиром да су живели заједно код хранитељке и старатељке, госпође Л. почев од децембра 2014. године.

У представци је изнет низ наводних неправилности и незаконитости у раду државних органа, нарочито Центра за социјални рад општине Жабаљ и Тител „Солидарност“ из Жабља у поступцима престанка хранитељства и старатељства над малолетним Y, као и у поступку његовог усвојења. Такође, изнете су тврдње да је госпођа Л. изгубила статус старатељке подноситељке искључиво због тога што је, у својству њене законске заступнице - старатељке, пред Основним судом у Новом Саду поднела тужбу ради поништаја усвојења подноситељкиног малолетног брата Y.

Подноситељка и њена старатељка, госпођа Л, покренуле су низ поступака пред Управним и Уставним судом, као и пред другим домаћим органима износећи притужбе и указујући на наводне незаконитости које су довеле до повреде права и слобода зајемчених Конвенцијом.

ПРИТУЖБЕ ПОДНОСИТЕЉКЕ И ПОСТУПАК ПРЕД СУДОМ

Подноситељка је поднела представку Суду 10. октобра 2020. године.

У представци се притуживала на повреду права на правично суђење, права на поштовање приватног и породичног живота и права на делотворно правно средство из чл. 6, 8. и 13. Конвенције, тврдећи да је усвојењем њеног полубрата X прекинут сваки контакт са њим, да не постоји правно средство помоћу ког би контакт с њим успоставила и да јој је повређено право на правично суђење у поступцима пред Управним судом.

ОДЛУКА СУДА

• Члан 8. Конвенције

У вези са притужбама подноситељке на недостатак контакта са њеним братом након његовог усвојења у иностранству, Суд је, пре свега, стао на становиште да је суштина предметног случаја да ли је постојала позитивна обавеза државе да обезбеди контакт између подноситељке и X након његовог усвојења у иностранству.

Након детаљне анализе чињеница конкретног случаја, Суд је констатовао да је усвојење X од стране породице која живи у иностранству, дугорочно гледано, било у његовом најбољем интересу јер, као дете чија је мајка лишена родитељског права и чији је отац непознат, није имао сталну стабилну породичну ситуацију, a у Србији нису пронађени потенцијални усвојитељи за њега.

Такође, Суд је оценио да се не може сматрати произвољном процена домаћих органа да је у најбољем интересу X да буде усвојен у иностранству, те да нема ничега што би указивало да је његово усвојење било противзаконито или да је произвело негативне последице по њега.

Суд је даље констатовао да у Србији не постоји могућност „отвореног“ усвојења које би обезбедило контакт између усвојеног детета и његове биолошке породице, нити постоји закон који би такав контакт уређивао. Додатно, Суд је констатовао и да релевантни међународни инструменти не намећу општу обавезу државама да очувају контакт између браће и сестара након потпуног усвојења.

Иако је у Мишљењу Министарства за рад, борачка и социјална питања од 13. фебруара 2018. године наведено да би усвојитељи обезбедили контакт између X и подноситељке након његовог усвојења „у складу са могућностима, потребама и интересовањима“, то није постала правна обавеза.

Држава је правилно проценила могућности и интересе подноситељке и X и дала предност потреби  X за стабилношћу, трајношћу и интеграцијом у нову породицу и изградњи његовог породичног живота са усвојитељском породицом, неометаног покушајима чланова његове биолошке породице да успоставе контакт.

Следом свега изнетог, Суд је закључио да није дошло до повреде права подноситељке на поштовање приватног и породичног живота из члана 8. Конвенције.

• Чл. 6. и 13.  Конвенције

У погледу притужби подноситељке на неправичности поступка за поништење усвајања X у смислу одредбе члана 6. став 1. Конвенције, Суд је констатовао да подноситељка није изјавила Уставном суду уставну жалбу против правноснажне пресуде Апелационог суда у Новом Саду од 28. септембра 2022. године. Стога је Суд те притужбе одбацио због неисцрпљивања домаћих правних средстава у складу са одредбама члана 35. ст. 1. и 4. Конвенције. Такође, Суд је притужбе подноситељке у вези са одбијањем захтева за понављање горе поменутог поступка, одбацио као неспојиве ratione materiae са одредбама Конвенције, у складу са одредбом члана 35. став 3.(а) Конвенције, подсећајући да се члан 6. не примењује на поступке који се односе на захтеве за понављање парничног поступка који је правноснажно окончан.

Коначно, у вези са притужбама према члану 13. Конвенције, Суд је поново констатовао да у Србији не постоји могућност „отвореног“ усвојења, те да усвојење има за последицу прекид веза између усвојеног детета и његове биолошке породице. Стога се, по оцени Суда, гаранције из члана 13. Конвенције не могу сматрати обавезујућим за државу да обезбеди правни лек који би омогућио контакт између усвојеног детета и његовим биолошким сродницима након усвојења. Следствено, Суд је ову притужбу одбацио као очигледно неосновану у складу са одредбама члана 35. ст. 3 (а) и 4. Конвенције.

ЗАЈЕДНИЧКО ИЗДВОЈЕНO МИШЉЕЊE СУДИЈА HÜSEYNOV И NÍ RAIFEARTAIGH

Судије Hüseynov и Ní Raifeartaigh су у свом издвојеном мишљењу истакле да предметни случај  покреће ново питање, јер Суд није имао прилику да се бави притужбом која се тиче контакта између браће и сестара након усвојења у контексту међудржавног усвајања. Овај случај се по њиховом мишљењу разликује од случаја Bogonosovy против Русије, број 38201/16, од 5. марта 2019. године и Pedersen и др. против Норвешке, број 39710/15, од 10. марта 2020. године, јер је X усвојен од стране породице која живи у иностранству, јер је усвојење било „затворено“ будући да српски закон није прописивао „отворено“ усвојење, а контакт са X je тражила његова сестра, а не биолошки родитељи.

По мишљењу судија Hüseynov и Ní Raifeartaigh, суштина притужбе подноситељке јесте да није имала контакт са својим полубратом након његовог усвојења у иностранству, а главно правно питање које је Суд требало да реши је било да ли је држава Србија имала позитивну обавезу да олакша контакт између њих, и уколико јесте, каква је била природа и обим те обавезе. Судије Hüseynov и Ní Raifeartaigh су са жаљењем констатовале да пресуда не објашњава ни основ постојања нити околности настанка обавезе олакшавања контакта између браће и сестара након усвојења, ако је оно међудржавно.

Судије Hüseynov и Ní Raifeartaigh су истакле низ питања која Суд кроз праксу треба да разјасни, укључујући и: а) да ли се и у којој мери пракса Суда може применити на „затворена“ усвојења, било да ли су међународна или домаћа; б) природа и обим позитивне обавезе олакшавања контакта између усвојеног детета и чланова његове/њене биолошке породице након усвојења, укључујући и модерне технологије; в) врста радњи или мера које се захтевају од државе како би се олакшао смислен контакт ако та обавеза настане; г) утицај усвојења на однос браће и сестара у сврху процене позитивне обавезе одржавања међусобног контакта; д) начини сарадње између држава у погледу међудржавног усвојења при процени најбољег интереса усвојеног детета.