AKSÜNGÜR и други против Србије

Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 20. маја 2025. донео, а 24. јуна исте године објавио пресуду у предмету Аксунгур и други против Србије, бр. 69080/13, 67091/14, 3997/15, 20444/15 и 23307/15.

Пресуду је једногласно донело Веће и постала је правноснажна 24. септембра 2025. године.

ОКОЛНОСТИ СЛУЧАЈА

Подносиоци представки (у даљем тексту: подносиоци), господа Adem Aksüngür, Ensar Kaya, Zekı Dınlemez, Ahmet Karabulut и Abdullah Coșkun, држављани су Немачке (господин Aksüngür) или Турске или имају оба држаљанства (господин Coșkun). Живе у Немачкој, Француској (господин Dınlemez) и Холандији (господин Karabulut).

У периоду од 2012. до 2014. године, подносиоци су, свако посебно, заустављени на различитим граничним прелазима током путовања кроз Србију на путу или ка Турској или из Турске. Приликом претреса возила или разговора са подносиоцима је установљено да код себе имају више од 10.000 евра, који износ је законом прописан као максимални за физичка лица за пренос преко границе без пријављивања. Неки од подносилаца су имали потврде које доказују порекло новца. Царински службеници су дозволиле подносиоцима да задрже по 10.000 евра, а привремено су им запленили износе преко напред наведене границе као „незаконито стечен новац“.

Подносиоци су касније оглашени кривим за прекршаје према члану 63. став 1. Закона о девизном пословању, јер нису поступили у складу са обавезом пријаве новца који прелази износ од 10.000 евра при уласку или изласку из земље, као ни са другим захтевима у вези са личним и физичким преносом новца преко границе.

Прекршајни судови су у два степена прихватили тврдње подносилаца да су власници спорног новца и/или да је био законито стечен. Међутим, поред новчане казне у износу од 70 до 550 евра, подносиоцима је изречена и заштитна мера одузимања предмета прекршаја  - новац - у износу од 60% заплењене суме (53,000 евра) у случају првог подносиоца, или у потпуности (у свим осталим случајевима - износи се крећу од 14,425 до 25,020 евра).

Незадовољни исходом поступака пред прекршајним судовима, подносилоци су изјавили Уставном суду уставне жалбе.

Уставни суд је одбацио уставне жалбе подносилаца (Уж-7286/2012, Уж-6637/2012, Уж-5608/2013 Уж-7485/2012 и Уж-5608/2013).

ПРИТУЖБЕ ПОДНОСИЛАЦА И ПОСТУПАК ПРЕД СУДОМ

Подносиоци су поднели представке Суду у периоду између 17. јуна 2013. и 4. маја 2015. године.

Позивајући се на члан 1. Протокола број 1 уз Конвенцију (заштита имовине), подносиоци су тврдили да је одузимање њиховог новца било незаконито, непропорционално и да није било у јавном интересу.

ОДЛУКА СУДА

Између Владе и подносилаца није било спорно да је новац био искључива својина подносилаца и да је одузимање непријављеног новца од стране прекршајних судова представљало мешање у њихову имовину.

Одузимање је било у складу са законом - ставом 1. и 2. члана 64. Закона о девизном пословању - који прописује, поред осталог, потпуно или делимично одузимање предмета прекршаја. Међутим, Суд је утврдио да не само да је нејасна формулација наведеног члана која је непрецизна у битним елементима у погледу околности било које ситуације која би довела до потпуног или делимичног одузимања предмета прекршаја, већ да је и пракса прекршајних судова, укључујући и Уставни суд, била недоследна, те да стога није успела да разјасни предвидиве последице одузимања и да јасно отклони сумње у тумачењу у погледу дискреционог права које им је поверено у било којој ситуацији која би довела до потпуног или делимичног одузимања предмета прекршаја.

Суд је даље приметио да релевантни закон није прописао износ стране валуте који нерезидент може законито да пренесе преко српске границе, већ само да је то подложно захтевима пријаве и потврде.

Влада је тврдила да је мешање у права подносилаца имало за циљ спречавање прања новца. Суд је, приметивши да домаћи судови нису утврдили било какву лошу намеру на страни подносилаца, изразио сумњу да је мешање служило циљу спречавања прања новца. Штавише, из доступних информација у списима предмета не произилази да су царински органи обавестили Канцеларију за спречавање прања новца о непријављеном новцу заплењеном од било ког од подносилаца.

Штавише, по оцени Суда, није било назнака да су подносиоци икада били осумњичени за било какву криминалну активност (нпр. кријумчарење) или да је предметни новац стечен криминалном радњом, што доводи у питање да ли је сврха одузимања заиста била спречавање незаконитих активности. У суштини, након спроведеног поступка и испитивања о пореклу и одредишту ношеног новца, подносиоци су оглашени одговорним (кривим) само за прекршај због непријављивања новца.

Одузети новац - највећим делом штедња или резултат продаје имовине - био је битан за подносиоце. Са друге стране, имајући у виду да нису избегли плаћање пореза или проузроковали одлив капитала из Србије (а новац је могао доћи одакле год), штета за државу Србију би била у несастављању потврде и била би незнатна.

Чини се да су домаћи судови сматрали да је предметни прекршај аутоматски налагао обавезно и потпуно одузимање, јер Влада није пружила било какве друге примере делимичног одузимања, осим случаја господина А. У овим околностима домаћи судови нису спровели адекватно испитивање сразмерности одговарајућих новчаних казни и одузимања имовине, које су обе биле казнене мере, нису аргументовано образложили зашто су изречене санкције биле неопходне да би се постигао жељени циљ у околностима сваког појединачног случаја. Конкретно, Суд је поновио да жељени одвраћајући и казнени циљ треба да одговара тежини извршеног прекршаја, а не тежини било ког претпостављеног прекршаја који заправо није утврђен, као што је прање новца или утаја царина.

Свеукупно, Суд је утврдио да широк и непрецизан законски оквир, заједно са уским обимом преиспитивања које су спровели домаћи судови, није могао да обезбеди неопходну правичну равнотежу између захтева општег интереса и заштите права подносилаца на мирно уживање њихове имовине. Домаћи судови нису спровели адекватну анализу које санкције су биле неопходне у сваком појединачном случају.

Сходно свему изнетом, Суд је утврдио да је дошло до повреде права на несметано уживање имовине из члана 1. Протокола број 1. уз Конвенцију.

ПРАВИЧНО ЗАДОВОЉЕЊЕ (члан 41. Конвенције)

Суд је обавезао Републику Србију да на име накнаде материјалне штете првом подносиоцу исплати износ од 53.000 евра, другом подносиоцу износ од 20.000 евра, трећем подносиоцу износ од 14.800 евра, четвртом подносиоцу износ од 14.425 евра и петом подносиоцу износ од 25.020 евра, док је у односу на првог подносиоца оценио да утврђивање повреде сȃмо по себи представља довољно правично задовољење за нематеријалну штету коју је претрпео.

Суд је обавезао Републику Србију да на име накнаде трошкова поступка исплати по 1700 евра за прва три подносиоца и по 1750 евра за преостала два подносиоца.