A.A. против Србије

Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 14. октобра 2025. године донео, а 20. новембра 2025. објавио одлуку у предмету А.А. против Србије, број 50898/20.

Одлуку је једногласно донело седмочлано Веће.

Предмет је Републици Србији комунициран као impact case (случај од утицаја).

ОКОЛНОСТИ СЛУЧАЈА

Подносилац представке (у даљем тексту: подносилац) је авганистански држављанин који је имао статус тражиоца азила у Републици Србији који се за време ванредног стања проглашеног због опасности од ширења заразне болести COVID-19 налазио у Центру за азил у Крњачи. Подносилац је у то време био малолетно лице без пратње, а 4. октобра 2020. године је напунио 18 година.

Дана 10. марта 2020. године Влада Републике Србије донела је Одлуку о проглашењу болести COVID-19 заразном болешћу чије је спречавање и сузбијање од интереса за Републику Србију. Ова одлука је ступила на снагу истог дана.

У складу са поменутом одлуком, дана 15. марта 2020. године, председник Републике, председница Народне скупштине и председница Владе донели су Одлуку о проглашењу ванредног стања на територији Републике Србије, која је истог дана ступила на снагу. Тог дана, Влада Републике Србије је донела и Уредбу о мерама за време ванредног стања, којом је, између осталог, било предвиђено да Министарство унутрашњих послова, уз сагласност Министарства здравља, има могућност да привремено ограничи или забрани кретање лицима на јавним местима, а забрањена су била сва окупљања, у затвореном и на отвореном простору.

Сутрадан, 16. марта 2020. године, Влада је донела Одлуку о привременом ограничењу кретања тражилаца азила и ирегуларних миграната смештених у центрима за азил и прихватним центрима у Републици Србији. Одлуком је предвиђен појачан надзор и обезбеђење ових објеката, а прописани су и случајеви одступања од привременог ограничења кретања. У питању су биле ситуације када је то у датим околностима оправдано (нпр. одлазак код лекара) и у тим ситуацијама неопходна је била посебна дозвола са одређеним временским ограничењем, издата од стране Комесаријата за избеглице и миграције Републике Србије.

Током трајања ванредног стања, Влада је доносила разне уредбе и одлуке којима је попуштала строге мере потпуног ограничења кретања које су важиле за одређене категорије лица (нпр. пензионере). Са побољшањем епидемиолошке ситуације дозвољен је рад одређеним делатностима, као што су зелене пијаце, козметички салони, теретане и др. Међутим, све до окончања ванредног стања није донет ниједан правни пропис којим су на било који начин била ублажена ограничења слободе кретања тражилаца азила и ирегуларних миграната смештених у центрима за азил и прихватним центрима.

Одлука Владе о укидању ванредног стања донета је 6. маја 2020. године. Већ сутрадан, 7. маја 2020. године, министар здравља донео је Наредбу о ограничењу кретања на прилазима отвореном простору и објектима прихватних центара за мигранте и центара за азил („Службени гласник број 66/20) којом је корисницима ових центара и даље било забрањено напуштање истих. Трајање мера прецизирано је на неодређен начин „до престанка опасности од ширења заразне болести COVID-19 на територији Републике Србије“. Ова наредба била је на снази наредних седам дана, да би Наредбом министра здравља од 14. маја 2020. године била укинута.

Уставни суд је одлуком IУо-45/2020 од 17. септембра 2020. године утврдио да одредбе члана 4в став 6, и члана 4д став 2. Уредбе о мерама за време ванредног стања („Службени гласник РС“, бр. 31/20, 36/20, 38/20, 39/20, 43/20, 47/20, 49/20, 53/20, 56/20, 57/20, 58/20 и 60/20) и члана 2. Уредбе о прекршају за кршење Наредбе министра унутрашњих послова о ограничењу и забрани кретања лица на територији Републике Србије („Службени гласник РС“, број 39/20) нису у време важења биле у сагласности са Уставом и потврђеним међународним уговором, у делу који гласи: „без обзира на забрану из члана 8. став 3. Закона о прекршајима“, а у погледу утврђивања неуставности и незаконитости одредаба чл. 1а, 2. и 3. Уредбе о мерама за време ванредног стања и утврђивања неуставности Наредбе о ограничењу и забрани кретања лица на територији Републике Србије поступак је обустављен.

Подносилац је критиковао горепоменуту одлуку у смислу да Уставни суд није на правилан начин применио критеријуме из праксе Суда приликом давања оцене да ли се ограничење кретања тражилаца азила и ирегуларних миграната смештених у центрима за азил и прихватним центрима у Републици Србији може сматрати лишењем слободе. Такође, према мишљењу подносиоца, критеријуми за оцену постојања дискриминације нису правилно примењени.

ПРИТУЖБЕ ПОДНОСИОЦА И ПОСТУПАК ПРЕД СУДОМ

Подносилац је представку Суду поднео 14. новембра 2020. године.

Подносилац се у представци притуживао на повреду права на слободу и безбедност из члана 5. ст. 1.- 5. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција), тврдећи да му је то право било доведено у питање проглашеним мерама Владе Републике Србије, као и да није могао да тражи накнаду за наводно незаконито и произвољно лишење слободе којем је био подвргнут. Подносилац је тврдио да је био и жртва дискриминације, супротно члану 14. Конвенције који утврђује њену забрану.

ОДЛУКА СУДА

Влада је изнела неколико приговора у погледу прихватљивости притужби подносиоца. Оспорила је истинитост његовог идентитета због разлике у имену и датуму рођења наведених у личној карти и обрасцу уз представку. Такође је тврдила да подносилац никада није тражио од Комесаријата за избеглице и миграције дозволу да напусти центар током периода ограничења кретања, нити се жалио Комесаријату за избеглице и миграције на услове у центру.

Подносилац је тврдио да у време када је стигао у Србију његова породица није имала лична документа, па је користио презиме засновано на пореклу својих предака. Након што је његова породица добила лична документа, сви су користили презиме засновано на имену његовог оца, које је он дао немачким властима.

Суд је, с обзиром на расположиве информације, закључио да објашњење подносиоца у вези са његовим идентитетом није веродостојно, а није дато никакво образложење у вези са његовим стварним датумом рођења. Подносилац, осим општих и апстрактних примедби у вези са ситуацијом у Центру за азил Крњача током спровођења оспорене мере, није пружио никакве информације о својој ситуацији у датом тренутку, нити је изнео аргументе о конкретном утицају тих мера на њега лично. Суд је констатовао да у списима предмета нема доказа да је подносилац подносио захтев за путовање и да му је та могућност ускраћена.

Из изнетих разлога, Суд је утврдио да се подносилац не може сматрати жртвом у смислу члана 34. Конвенције и његову представку је одбацио као ratione personae некомпатибилну са Конвенцијом и протоколима уз њу, у смислу члана 35. став 3(а) Конвенције.