Ружа МЛАЂЕНОВИЋ против Србије

Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 13. маја 2025. године донео, а 5. јуна исте године објавио одлуку у предмету Млађеновић против Србије, број 57776/16.

Одлуку је донео трочлани Одбор.

ОКОЛНОСТИ СЛУЧАЈА

Приватни инвеститори су поднели захтев за издавање грађевинске дозволе у вези са парцелом у близини подноситељкине куће. Према наводима Владе, подноситељка је 15. јануара 2008. године  затражила увид у релевантни спис предмета. Она није поднела било какав поднесак, нити је захтевала да учествује у поступку издавања грађевинске дозволе у својству заинтересоване стране.

Секретаријат за урбанизам и грађевинске послове (у даљем тексту: „Секретаријат“) је 7. фебруара 2008. године издао грађевинску дозволу инвеститорима.

Подноситељка је 22. јула 2008. године оспорила решење Секретаријата од 7. фебруара 2008. године. Њена жалба је 7. августа 2008. године одбачена јер је била неблаговремено поднета. Према наводима Владе, Секретаријат није био у могућности да јој ту одлуку достави на адресу, те ју је објавио на својој огласној табли.

Подноситељка је 2009. године покренула поступак пред Управним судом због „ћутања управе“, тј. због пропуста надлежних органа да размотре њену жалбу на решење од 7. фебруара 2008. године. Управни суд је 23. јула 2011. године пресудио у корист подноситељке, наложивши Министарству животне средине, рударства и просторног планирања да испита њену жалбу у својству другостепеног органа.

Дана 1. новембра 2011. године, Секретаријат је поново одбацио жалбу подноситељке јер је била неблаговремено поднета. Подноситељка је уложила жалбу на ову одлуку. Министарство грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре је 2. децембра 2014. године наложило Секретаријату да испита жалбу подноситељке. У одговору на додатни упит у вези са жалбом подноситељке, она је објаснила да је њену жалбу потребно тумачити као предлог за понављање поступка – ванредни правни лек.

Секретаријат је одржао расправу 28. маја 2015. године. Подноситељка и њен адвокат су били присутни и изнели су своје аргументе и коментаре, те су накнадно поднели и поднеске у којима су поновили своју аргументацију. Секретаријат је 25. марта 2016. године одбио предлог за понављање поступка за издавање грађевинске дозволе. Подноситељка је уложила жалбу на ово решење. Министарство грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре је поништило решење од 25. марта 2016. године и вратило предмет Секретаријату на поновно разматрање. Према наводима Владе, поступак је још увек у току.

Као одговор на притужбе подноситељке, грађевински инспектор је 8. и 11. августа 2008. године извршио преглед документације у вези са грађевинским пројектом и посетио градилиште на парцели у близини подноситељкине куће. Инспектор није утврдио било какве незаконитости или неправилности.

Након накнадних инспекцијских надзора, инспектор је 5. и 8. децембра 2008. године наложио инвеститорима и извођачу да обуставе радове на пројекту до издавања нове грађевинске дозволе, с обзиром на утврђене неправилности.

Инвеститори су 26. децембра 2008. године пристали на захтеве подноситељке у вези са висином безбедносне ограде и скеле на локацији.

Инспектор је 13. фебруара 2009. године констатовао да инвеститори нису испоштовали његову ранију одлуку и наложио је рушење делова објекта који су подигнути супротно грађевинској дозволи.

Секретаријат за имовинско-правне послове и грађевинску инспекцију је 24. фебруара 2009. године наложио извршење решења од 13. фебруара 2009. године. Инвеститори су се жалили Министарству грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре с тим у вези.

Министарство грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре је 1. септембра 2016. године поништило решење од 24. фебруара 2009. и вратило предмет Секретаријату за имовинско-правне послове и грађевинску инспекцију на поновно одлучивање.

Грађевински инспектор је 21. септембра 2016. године посетио градилиште. Позивајући се на издавање нове грађевинске дозволе и чињеницу да је зграда функционално отворена, поступак је обустављен.

Инвеститори су 5. марта 2010. године поднели захтев за одобрење дела грађевинског пројекта који није био у складу са првобитном грађевинском дозволом. Према наводима Владе, подноситељка није поднела захтев за учешће у поступку. Секретаријат за послове озакоњења објеката је 26. јула 2011. године издао нову (измењену) грађевинску дозволу.

Секретаријат за послове озакоњења објеката је 16. новембра 2011. године одобрио коришћење зграде. Подноситељка је 26. јула 2011. године поднела уставну жалбу против овог решења.

Уставни суд је 3. марта 2016. године одбацио уставну жалбу подноситељке јер није исцрпела постојећа правна средства пре него што је предметну уставну жалбу поднела Уставном суду. Конкретно, на подноситељки је било да се жали Министарству животне средине и просторног планирања на одлуку од 26. јула 2011. године.

ПРИТУЖБЕ ПОДНОСИТЕЉКЕ И ПОСТУПАК ПРЕД СУДОМ

Подноситељка је представку Суду поднела 17. септембра 2016. године.

У представци се притуживала на повреду члана 6. Конвенције, сматрајући да није могла да оствари заштиту својих права, да су њене бројне притужбе биле безуспешне и да су одлуке надлежних државних органа биле контрадикторне и недоследне.

Такође, притуживала се и на повреду члана 8. Конвенције и члана 1. Протокола број 1. уз Конвенцију, истичући да су радње и пропусти државних органа довели до оштећења и умањења вредности њене имовине, будући да је стамбена зграда незаконито изграђена три метра од њене куће, блокирајући дневну светлост и поглед, лишивши њену породицу сваког вида приватности. Коначно, подноситељка се позвала и на повреду права из члана 13. Конвенције.

ОДЛУКА СУДА

Суд није прихватио аргументе подноситељке у вези са притужбама по члану 6. Конвенције оценивши да нису довољно поткрепљени. Наиме, Суд је узео у обзир образложење Уставног суда да подноситељка није на одговарајући начин исцрпела домаће правне лекове у погледу оспоравања издавања нове грађевинске дозволе инвеститорима, односно да притужбе у вези са првобитном грађевинском дозволом није ни покренула пред Уставним судом. Стога је Суд овај део представке одбацио због неисцрпљивања домаћих правних средстава.

У вези са притужбама подноситељке по члану 8. Конвенције, Суд је подсетио на опште принципе у примени овог члана нагласивши да наводна повреда мора достићи одређени праг тежине који значајно утиче на уживање дома или приватног и породичног живота, те да је доказивање тог прага на подносиоцу представке. У конкретном случају, Суд је оценио да подноситељка није доставила уверљиве доказе да је ограничен приступ дневној светлости, недостатак приватности или заклоњен поглед због изградње нове стамбене зграде у њеној близини у довољној мери утицао на њен дом или приватни и породични живот. Такође није доказано да је било последица по њено физичко или ментално здравље. Само постојање незаконитости у одређеној фази градње није било довољно да се утврди повреда члана 8. Конвенције, с обзиром да је инвеститор накнадно добио нову грађевинску дозволу. Подноситељка је имала могућност да наведена решења оспори, али то није учинила. Исти ови аргументи односе се и на притужбе по члану 1 Протокола број 1 уз Конвенцију. Стога је Суд овај део представке одбацио као очигледно неоснован.

Коначно, Суд је оценио да подноситељка није поткрепила доказима своје тврдње о повреди члана 13. Конвенције.

Следствено, Суд је представку, у складу са одредбама члана 35 ст. 1, 3 (а) и 4. Конвенције, одбацио.