РЕЈТИНГ ЦЕНТАР СРБИЈЕ против Србије

Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 3. јуна 2025. године донео, а 26. јуна исте године објавио одлуку у предмету Рејтинг Центар Србије против Србије, број 15419/17.

Одлуку је донео трочлани Одбор.

ОКОЛНОСТИ СЛУЧАЈА

Дана 24. фебруара 2014. године организација подносилац је затражила од јавног комуналног предузећа да достави информације о стеченом образовању лица запослених у том предузећу. Од поменутог предузећа је посебно затражено да обелодани број својих запослених који имају високу стручну спрему, њихова радна места и називе високошколских установа у оквиру којих су дипломирали. Организација подносилац је тражила информације за потребе „упоредне анализе“. Одговор није добијен.

Организација подносилац је потом поднела захтев за покретање прекршајног поступка Прекршајном суду у Пожаревцу против директора јавног комуналног предузећа због ускраћивања приступа информацијама.

Дана 15. јула 2015. године, Прекршајни суд у Пожаревцу је донео решење којим је обуставио прекршајни поступак оценивши да је захтев за покретање прекршајног поступка поднет од стране неовлашћеног лица.

Прекршајни апелациони суд је 8. октобра 2015. године потврдио првостепено решење.

Организација подносилац је потом поднела Уставном суду уставну жалбу.

Уставни суд је 18. октобра 2016. године одбацио уставну жалбу организације подносиоца с образложењем да организација подносилац није имала право да покрене прекршајни поступак. Уставни суд није уочио било каква друга кршења уставних права организације подносиоца током предметног прекршајног поступка.

ПРИТУЖБЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ ПОДНОСИОЦА И ПОСТУПАК ПРЕД СУДОМ

Организација подносилац је поднела представку Суду 14. фебруара 2017. године.

У представци се притуживала на основу члана 6. став 1. Конвенције за људска права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенције) на: (1) одбијање домаћих судова да покрену прекршајни поступак; (2) неуједначену судску праксу по овом питању; (3) непоштовање начела правне сигурности од стране домаћих судова приликом одбацивања њеног захтева.

Позивајући се на члан 14. Конвенције, организација подносилац се даље притуживала да је била жртва дискриминације у уживању својих права према члану 6. Конвенције.

Коначно, организација подносилац се притуживала да је дошло до повреде њеног права на примање информација како је утврђено чланом 10. Конвенције.

ОДЛУКА СУДА

• Члан 6. став 1. у вези са чланом 14 Конвенције

Суд је прихватио приговор Владе да су наводи о повреди права из члана 6. став 1. Конвенције, посебно или у вези са чланом 14, неспојиви ratione materiae са одредбама Конвенције, јер је циљ прекршајног поступка који је организација подносилац настојала да покрене био да директор јавног комуналног предузећа буде оглашен одговорним због пропуста да достави тражене информације, што Конвенција сама по себи (право да трећа лица буду кривично гоњена или кажњена) не гарантује. Такође, Суд је прихватио и приговор Владе да организација подносилац није поднела тужбени захтев за накнаду штете, а да прекршајни поступак није био везан за одлучивање о њеним грађанским правима и обавезама, из чега следи да члан 6. став 1. Конвенције није примењив у предметном случају. Коначно, када је реч о притужбама према члану 14. Конвенције, а имајући у виду чињеницу да ова одредба није аутономна и закључујући да чињенице случаја не потпадају под делокруг члана 6, Суд је оценио да се члан 14. не може применити у конкретном случају.

• Члан 10. Конвенције

Разматрајући притужбе организације подносиоца према члану 10. Конвенције, Суд је поново указао да ова одредба не даје појединцу право приступа информацијама у поседу јавних власти, нити обавезује домаће власти да такве информације пруже, али да се право или обавеза могу појавити у случајевима када је приступ информацијама кључан за остваривање права на слободу изражавања појединца, нарочито „слободе примања и саопштавања информација“, и када ускраћивање приступа информацијама представља мешање у то право.

Након што је испитао околности конкретног случаја, Суд је стао на становиште да је ускраћивање приступа информацијама организацији подносиоцу представљало мешање у њена права утврђена чланом 10. Конвенције.

Суд је даље истакао да када је реч о сврси захтева за пружање информација, да би се тај критеријум испунио, није довољно да подносилац представке изнесе апстрактну поенту у смислу да одређене информације треба да буду доступне као питање општег начела транспарентности.  Тражилац информација је дужан да објасни тачну сврху захтева тако што ће, између осталог, навести како је његова или њена посебна улога у погледу примања и саопштавања информација јавности компатибилна са природом информација које се траже и зашто је приступ њима кључан за остваривање његовог или њеног права на слободу изражавања. Суд је оценио да у овом конкретном случају организација подносилац није доказала да је деловала у својству „јавног надзорника“ или да је имала било какву посебну улогу у погледу примања и саопштавања информација које се тичу високог образовања у Републици Србији, те да се, чак и ако се остави по страни питање да ли се тражена информација односила на питање од јавног интереса, не може утврдити да је приступ траженој информацији био кључан за остваривање права организације подносиоца на слободу изражавања и да је ускраћивање представљало мешање у то право.

Суд је стога закључио да се члан 10. не примењује у конкретном случају и да се притужба по овом члану мора одбацити као ratione materiae некомпатибилна са одредбама Конвенције.

Следом свега изнетог, Суд је представку организације подносиоца одбацио у складу са одредбама члана 35. став 3(а) и 4. Конвенције.