Мирослава ЛАЗИЋ против Србије
Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 17. јуна 2025. године донео, а 10. јула 2025. објавио одлуку у предмету Лазић против Србије, број 15535/23.
Одлуку је донео трочлани Одбор.
|
Предмет се односи на поступак усвојења малолетног X чија је хранитељка и старатељка била подноситељка и на немогућност контакта између X и подноситељке након усвојења, те недостатка правног средства с тим у вези. Суд је представку прогласио неприхватљивом. |
ОКОЛНОСТИ СЛУЧАЈА
Подноситељка је 2014. године постала хранитељка и законска старатељка X и Y, брата и сестре по мајци, који су у то време имали 10 месеци и седам година. Почетком 2018. године (21. фебруара) X је усвојен од стране шведске породице и напустио је Србију. Подноситељка је с тим била упозната.
Дана 9. децембра 2019. године, подноситељка је у име малолетне Y, као њена законска старатељка, поднела тужбу Основном суду у Новом Саду против Центра за социјални рад ради поништаја усвојења њеног брата X. У тужби је навела да усвојење није било у најбољем интересу детета јер је прекинута веза између брата и сестре по мајци и да су приликом њеног разрешења дужности старатеља над малолетном Y и приликом престанка смештаја X у њеној хранитељској породици учињене разне незаконитости. Основни суд у Новом Саду је 22. октобра 2020. године донео пресуду којом је одбио тужбени захтев за поништај усвојења, док је Апелациони суд у Новом Саду одбацио жалбу подноситељке као недозвољену против поменуте пресуде. Подноситељка је накнадно поднела предлог за понављање поступка који је одбијен решењем Основног суда у Новом Саду од 24. јуна 2024. године.
ПРИТУЖБЕ ПОДНОСИТЕЉКЕ И ПОСТУПАК ПРЕД СУДОМ
Подноситељка је представку Суду поднела 7. децембра 2022. године.
Позивајући се на члан 8. Конвенције, подноситељка је тврдила да су усвојење и накнадни недостатак контакта са X повредили њено право на поштовање породичног живота. Надаље, позивајући се на члан 6. Конвенције, тврдила је да су недостаци у поступку усвојења и у накнадном поступку за поништење усвојења повредили њено право на приступ суду и на правично суђење. Коначно, позивајући се на члан 13. Конвенције, подноситељка је тврдила да су је ти недостаци лишили делотворног правног лека за остваривање њених притужби по основу члана 8. Конвенције.
ОДЛУКА СУДА
Притужбе подноситељке да поступак по њеној тужби за поништај усвојења X није био правичан (члан 6. Конвенције), Суд је одбацио као ratione personae неспојиве с одредбама Конвенције, будући да она није била странка у поступку већ је тужбу поднела у име Y, сестре X.
Даље, Суд је притужбе подноситељке да није имала контакт са X након што је 21. фебруара 2018. године усвојен (члан 8. Конвенције) одбацио као неблаговремене (уколико тужба за поништење усвајања X није био правни лек који треба исцрпети) , будући да је подноситељка представку Суду поднела 7. децембра 2022.
Коначно, притужбе подноситељке да није имала делотворно правно средство у вези са својим притужбама по члану 8. Конвенције (члан 13. Конвенције), Суд је одбацио као очигледно неосноване (уколико је тужба за поништење усвајања X била делотворан правни лек), односно неблаговремене (уколико таква тужба није била правни лек који треба исцрпети).
Следствено, Суд је прогласио представку подноситељке неприхватљивом.