Кристина ЋЕБИЋ против Србије

Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 17. јуна 2025. године донео, а 10. јула 2025. објавио одлуку у предмету Ћебић против Србије, број 38287/21.

Одлуку је донео трочлани Одбор.

ОКОЛНОСТИ СЛУЧАЈА

Дана 31. марта 1998. године подноситељка представке (у даљем тексту: подноситељка) је, као тада малолетна тужиља преко своје мајке као законског заступника, поднела тужбу ради неоснованог обогаћења пред Општинским судом у Лозници захтевајући од свог оца, као туженог, да јој исплати новчане износе на име дечјег додатка које је наводно примао док је боравио и радио у Швајцарској. Истом тужбом је њена мајка од туженог захтевала да јој на име накнаде за издржавање малолетног детета исплати тражени новчани износ. У тужби је подноситељка захтевала да суд обавеже њеног оца да јој преда „укупан износ од 1.200 CHF по основу дечијег додатка који је примио од 1. октобра 1989. године до 31.  марта 1998. године, тј. износ од 100 CHF месечно“.

Општински суд у Лозници је 12. јуна 2000. године, на основу пресуде због изостанка (П. 564/98) усвојио тужбени захтев и, поред осталог, обавезао туженог да тада малолетној подноситељки на име дечјег додатка за период од 1. октобра 1989. до 31. марта 1998. године исплати укупан износ од 1.200 CHF, тј. износ од 100 CHF месечно, са домицилном каматом. Подноситељка није изјавила жалбу против првостепене пресуде и она је постала правоснажна 20. фебруара 2001. године.

Подноситељка је 8. марта 2004. године поднела захтев за исправку наводне грешке у горе поменутој пресуди, наводећи да подаци садржани у њеном тужбеном захтеву јасно указују на износ од 10.200 CHF, а не 1.200 CHF.

Дана 19. октобра 2004. године, Општински суд у Лозници је решењем одбио захтев подноситељке за исправку пресуде као неоснован, које решење је потврђено од стране другостепеног суда 30. марта 2017. У образложењима решења је, између осталог, наведено да се тужбени захтев односио на исплату новчаног износа од 1.200 CHF и да исти у току поступка није мењан, да се суд кретао у оквиру постављеног тужбеног захтева и да не може по захтеву странака мењати суштину пресуде, као и да је износ чија се измена тражи грешка тужиље, а не суда, што је предуслов за исправку пресуде.

Незадовољна исходом поступка пред редовним судовима, подноситељка је изјавила Уставном суду уставну жалбу која је одбачена решењем Уж-5124/2017 од 27. октобра 2020. Подноситељка је примила решење Уставног суда 27. јануара 2021. године.

ПРИТУЖБЕ ПОДНОСИТЕЉКЕ И ПОСТУПАК ПРЕД СУДОМ

Подноситељка је представку Суду поднела 19. јула 2021. године.

У представци се притуживала на повреду права на правично суђење из члана 6. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција) јер је Основни суд у Лозници одбио њен захтев за исправку грешке у пресуди од 12. јуна 2000. године.

ОДЛУКА СУДА

Полазећи од чињенице да је Конвенција ступила на снагу у односу на Републику Србију 3. марта 2004. године, а да је пресуда Општинског суда у Лозници од 12. јуна 2020. године по тужбеном захтеву подноситељке постала правноснажна 20. фебруара 2001., Суд је оценио да се наводно мешање у право подноситељке односи на пресуду првостепеног суда од 12. јуна 2000. године, јер је у том тренутку – ни пре ни касније – одређен износ штете који би требао да се исплати подноситељки.

Суд је заузео став да накнадни неуспешни покушај подноситељке да се пресуда од 12. јуна 2000. године исправи не може тај поступак довести у временску надлежност Суда, јер су све касније донете одлуке (решење Основног суда у Лозници од 19. октобра 2004., решење другостепеног суда од 30. марта 2017. и решење Уставног суда од 27. октобра 2020. године) искључиво имале за последицу опстајање наводног мешања проузрокованог пресудом од 12. јуна 2000. године. Суд је оценио да је поступак за исправку пресуде који је тражила подноситељка могао да има за последицу само исправку писане грешке суда и да такав поступак не представља правно средство које би могло довести до другачијег исхода у односу на првобитни захтев подноситељке.

Следствено, Суд је представку подноситељке оценио неспојивoм ratione temporis са одредбама Конвенције у смислу члана 35. став 3. Конвенције и одбацио је сагласно одредби члана 35. став 4. Конвенције.