ИСКРА Д.О.О. Београд против Србије

Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 14. октобра 2025. године донео, а 18.  новембра исте године објавио пресуду у предмету Искра Д.О.О. против Србије, број 53002/21.

Пресуду је донело седмочлано Веће.

ОКОЛНОСТИ СЛУЧАЈА

Компанија подносилац представке (у даљем тексту: компанија подносилац) покренула је парнични поступак због сметања државине пред Привредним судом у Београду против предузећа „Millenium Team“ д.о.о. из Београда у својству првотуженог и предузећа „Београд на води“ д.о.о. из Београда као друготуженог, јер су радници првотуженог, иначе ангажовани од стране друготуженог ради извођења грађевинских радова, дана 8. маја 2015. године срушили ограду изграђену од шљако блокова на кат. парцели 450 КО Савски Венац (стари премер). Такође, предмет државинске тужбе био је и догађај од 24. јуна 2015. године када су радници првотуженог одузели државину компаније подносиоца над земљиштем (двориштем) које се налази на кат. парцели 460 КО Савски венац (стари премер).

Привредни суд у Београду је решењем П. 2297/2016 од 5. маја 2017. године утврдио да су тужена предузећа сметала државину компаније подносиоца представке 8. маја 2015. и 24. јуна 2015. године, али је одбио тужбени захтев у делу у коме је тражено да се тужени уздрже од даљег сметања државине и да врате државину компаније подносиоца у пређашње стање. С обзиром на то да су компанија подносилац и тужени изјавили жалбе против решења од 5. маја 2017. године, Привредни апелациони суд је решењем Пж. 3793/17 од 13. јула 2017. године одбио жалбе и потврдио првостепено решење у делу у коме је утврђено да је дошло до сметања државине 8. маја 2015. на кат. парцели 450 КО Савски Венац (стари премер), односно 24. јуна 2015. године на кат. парцели 460 КО Савски венац (стари премер), док је у преосталом делу укинуо првостепено решење од 5. маја 2017. године и предмет вратио на поновни поступак.

Привредни суд у Београду је новим решењем П. 4027/2017 од 17. јануара 2019. године усвојио тужбени захтев компаније подносиоца и наложио је туженима, под претњом новчаног кажњавања, да се уздрже од даљег сметања државине, те им је наложио да врате државину компанији подносиоцу у пређашње стање. Имајући у виду да су тужени изјавили жалбу против горе поменутог решења, Привредни апелациони суд је донео решење Пж. 1697/19 од 10. априла 2019. године којим је преиначио првостепено решење од 17. јануара 2019. године тако што је одбио тужбени захтев компаније подносиоца да се наложи уздржавање од даљег сметања државине под претњом новчаног кажњавања и враћања државине у пређашње стање.

Незадовољна исходом поступка пред привредним судом, компанија подносилац је поднела уставну жалбу против решења Привредног апелационог суда Пж. 1697/19 од 10. априла 2019. године притужујући се због наводне повреде права на правично суђење и права на имовину из члана 32. став 1. и члана 58. став 1. Устава Републике Србије.

Уставни суд је решењем Уж-5869/2019 од 3. децембра 2020. године одбацио уставну жалбу компаније подносиоца, јер је заузео став да оспорено решење Привредног апелационог суда садржи уставноправно прихватљиво образложење, те да се од Уставног суда тражи да, у суштини, поступи као инстанциони суд и оцени законитост предметног акта.

Такође, имајући у виду да је донет посебан закон[1] којим је утврђен јавни интерес за експропријацију земљишта ради реализације пројекта „Београд на води“, а којим је, између осталог, уређено и питање експропријације земљишта у ову сврху, Уставни суд је констатовао да се такво питање пред њим није поставило, односно да компанија подносилац није указала да јој  је земљиште одузето без икакве накнаде, тако да наводи о повреди права на имовину у конкретном случају нису уставноправно прихватљиви.

ПРИТУЖБЕ КОМПАНИЈЕ ПОДНОСИОЦА И ПОСТУПАК ПРЕД СУДОМ

Компанија подносилац је поднела представку Суду 15. октобра 2021. године.

У представци се притуживала на повреду права на правично суђење из члана 6. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција) због наводно погрешне и произвољне примене релевантних прописа, као и на повреду права на мирно уживање имовине из члана 1. Протокола број 1 уз Конвенцију, јер је другостепени суд својом одлуком спречио отклањање штетних последица одузимања државине компанији подносиоцу представке.

ОДЛУКА СУДА

Суд је констатовао да поступци који се тичу грађанскоправног спора између приватних лица сами по себи не претпостављају одговорност државе према члану 1. Протокола број 1 уз Конвенцију, уколико држава само, путем свог правосудног система, обезбеђује „суд“ за решавање спора. Члан 1. Протокола број 1 уз Конвенцију је примењив уколико су предмет спора и материјалне одредбе укључивале државу у регулаторном капацитету или су судски налози странкама тежили јавном интересу.

Суд је даље констатовао да је Влада Републике Србије (у даљем тексту: Влада) пројекат „Београд на води“ означила као стратешки приоритет и пројекат од посебног интереса за Републику Србију, те да је Влада донела посебне законе и уредбе, те основала предузеће Београд на води д.о.о. са циљем потпуне контроле над извршењем пројекта. Предузеће Београд на води д.о.о. није уживало потпуну независност од државе и због тога се његово деловање може истој и приписати.

Коначно, Суд је навео да чињеница да домаћи закони државе не признају одређени интерес као „право“, или чак „имовинско право“, не спречава нужно да се предметни интерес, у извесним околностима, сматра „имовином“ у смислу члана 1. Протокола бр. 1 уз Конвенцију.

Полазећи од чињенице да је ограда компаније подносиоца, која је подигнута 1964. године, била у њеном власништву, а да је компанија подносилац имала државину над земљиштем (двориштем) коју јој је одузело предузеће Београд на води д.о.о. и користила је то земљиште у пословне сврхе, Суд је закључио да постоји „власнички интерес“ компаније подносиоца који одредбе члана 1. Протокола број 1 уз Конвенцију препознају и штите.

Будући да су домаћи судови у поступку за сметање државине признали да је дошло до мешања у право на мирно уживање имовине компаније подносиоца, Суд је у овом контексту констатовао да, према релевантном домаћем законодавству, свако рушење мора бити извршено у складу са уређеним поступком, укључујући доношење одговарајуће одлуке у управном поступку и поштовање релевантних правила за извршење такве одлуке.

Суд је такође констатовао да су ови поступци, укључујући право на жалбу и/или право на покретање управног спора пред надлежним судом, део процесно-правног оквира осмишљеног да пружи заштиту од произвољности, али да је овај законски оквир, као што је очигледно из чињеница предметног случаја, у потпуности био заобиђен. Суд је стога закључио да су компанији подносиоцу стога ускраћене адекватне процесне гаранције против произвољности, укључујући и могућност да ефективно оспори предметно мешање у своје право на мирно уживање имовине.

Суд је констатовао да постоји посебан закон о пројекту „Београд на води“, али сматра да само постојање овог закона не може, само по себи, да негира право компаније подносиоца на правичан поступак у вези са рушењем ограде и заузимањем земљишта (дворишта). С тим у вези, Суд је указао да поменути посебни закон прописује примену општих закона, када другачије није одређено.

Суд је закључио да мешање у право на имовину компаније подносиоца није било законито, тако да није процењивао његов легитиман циљ и сразмерност.

Сходно наведеном, Суд је утврдио да је дошло до повреде права из члана 1. Протокола број 1 уз Конвенцију.

ПРАВИЧНО ЗАДОВОЉЕЊЕ (члан 41. Конвенције)

Суд је обавезао Републику Србију да компанији подносиоцу исплати на име накнаде нематеријалне штете износ од 3.000 евра и на име трошкова поступка износ од 3.000 евра.

Суд је одбио захтев компаније подносиоца за накнаду материјалне штете због непостојања узрочне везе између настале повреде и наводне претрпљене штете, као и због тога што компанија подносилац није била власник предметног земљишта (дворишта) у вези са којим је потраживала накнаду материјалне штете.