Д.Г. и С.Г. против Србије

Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 20. маја 2025. донео, а 24. јуна исте године објавио пресуду у предмету Д.Г. и С.Г. против Србије, број 61347/21.

Пресуду је једногласно донело Веће.

ОКОЛНОСТИ СЛУЧАЈА

Подносиоци су отац (Д.Г.) и мајка (С.Г.) детета М., рођеног 2014. године и имају још двоје деце (рођене 2001. и 2002. године) у односу на које је подносилац потпуно лишен родитељског права, а подноситељка делимично. Деца су смештена у хранитељској породици, све преко Центра за социјални рад А. (у даљем тексту: Центар А.). Поред тога, подносилац има ћерку из ванбрачне везе (рођену 2013. године).

Дана 16. августа 2017. године, након наводне пријаве да је дете без надзора, Центар А. је извршио теренску посету куће подносилаца док је подноситељка, мајка детета, била одсутна обављајући краткотрајне сезонске пољопривредне радове на оближњим њивама. Према тврдњама службеника Центра А, дете, тада старо три године, пронађено је у дворишту док се играло у незадовољавајућем животном и безбедносном окружењу, у присуству своје баке која није показала способност одговарајуће бриге о њему. У то време, други подносилац, отац детета, служио је затворску казну због насиља у породици извршеног у периоду од 2009. до 2012. године, те је био на обавезној рехабилитацији од алкохолизма од децембра 2016. до августа 2020. године.

Као последицу тога, Центар А је истог дана предузео хитну меру привременог смештаја детета у хранитељску породицу и о томе обавестио подноситељку представке. Након враћања на поновно одлучивање због недостатка одговарајућег образложења, закључак којим се налаже привремени смештај малолетног М. у хранитељску породицу је на крају потврђен од стране Министарства за рад и социјалну заштиту у марту 2018. године и од стране Управног суда 31. октобра 2018. године.

У мају 2019. године, Центар А је покренуо поступак против подносилаца са циљем да се лише родитељског права. Подносиоци су захтевали привремену меру којом су тражили да се дете смести у њихово домаћинство до краја поступка, или, алтернативно, да имају приступ детету и да се уреди право на одржавање личних контаката. Парнични поступак за лишење родитељског права је правоснажно окончан тако што су подносиоци лишени родитељског права у потпуности у односу на малолетног М., али су подносиоци изјавили ревизију Врховном суду с тим у вези. У међувремену, домаћи судови су утврдили повреду права на суђење у разумном року, наложили убрзање поступка и досудили износ од 400,00 евра на име накнаде нематеријалне штете.

За све ово време, упркос налазима и мишљењима судских вештака да се контакти између родитеља и детета постепено уводе у циљу коначног спајања породице, право на контакт између подносилаца и малолетног М. била су уређена спорадично на основу решења о одређивању привремене мере по предлогу подносилаца која су касније укидана. Показало се да су од августа 2017. године, под надзором Центра А. и друге надлежне установе социјалне заштите из К,  организовани само ретки контакти најпре између подноситељке и њеног сина, а касније између подносилаца тј. мајке и оца и малолетног М, њиховог сина.

ПРИТУЖБЕ ПОДНОСИЛАЦА И ПОСТУПАК ПРЕД СУДОМ

Подносиоци су поднели представку Суду 11. децембра 2021. године.

У представци су се притуживали на повреде права на правично суђење из члана 6. став 1. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција), права на поштовање приватног и породичног живота из члана 8. Конвенције и права на делотворни правни лек из члана 13. Конвенције, због почетног и континуираног смештаја њиховог сина М. у хранитељску  породицу, због недостатка редовног одржавања личног контакта са њим и дужину поступка за лишавање родитељског права у односу на њега, као и због тога што нису имали правни лек у вези са овим притужбама.

Суд је све притужбе подносилаца подвео под члан 8. Конвенције.

ОДЛУКА СУДА

Суд је приметио да, како је Влада истакла, подносиоци нису поднели уставну жалбу против пресуде Управног суда од 31. октобра 2018. године којом су потврђене управне одлуке о смештају М. у хранитељску породицу. Суд је такође приметио да је Влада доставила одлуку Уставног суда која се тиче истих питања као и у случају подносилаца представке, односно смештаја детета у хранитељску породицу привременом одлуком центра за социјални рад и покретања поступка од стране истог центра за лишавање мајке родитељског права. Уставни суд је уважио жалбу подносиоца представке у том случају, иако није исцрпео сва друга правна средства.

Одлука Уставног суда на коју је указала Влада показује са довољно јасноће да су подносиоци могли да поднесу уставну жалбу и да би Уставни суд размотрио њену основаност. Сама сумња да Уставни суд можда неће реаговати са довољном пажњом како би утицао на смештај М. у хранитељску породицу не може учинити такав правни лек неделотворним. Међутим, подносиоци представке нису ни покушали да искористе уставну жалбу.

Сходно томе, ове притужбе је Суд одбацио сагласно одредби члана 35. ст. 1. и 4. Конвенције због неисцрпљивања домаћих правних средстава.

Надаље, Суд је утврдио да је М. у хранитељској породици од 16. августа 2017. године, односно више од седам година и шест месеци. Након почетне одлуке о смештају у хранитељску породицу, није било даље процене могућности враћања детета подносиоцима.

Суд је утврдио да ниједан од домаћих органа власти никада није покушао да утврди зашто је недостајао редован контакт између подноситељке и М. Суд је утврдио и да је  подноситељка дошла у Центар К. на два заказана састанка са малолетним М. - 7. и 20. октобра 2017. године. Суд је такође констатовао напоре подноситељке да се регулишу њена права на лични контакт са М. У својој жалби од 1. септембра 2017. године против одлуке Центра А. од 16. августа исте године, подноситељка се, између осталог, притуживала да није имала никакав контакт са М. откако је смештен у хранитељску породицу. Дана 22. септембра 2017. године затражила је од Центра А. да јој се одобри право на контакт са М. Она се 9. децембра 2017. године поново жалила Центру А. на недостатак редовног контакта са М. и рекла да га је видела само два пута откако је смештен у хранитељску породицу. У својој жалби од 22. јануара 2018. године против одлуке Центра А. од 29. децембра 2017., подноситељка се поново жалила Министарству због недостатка контакта са М., њеним сином. Навела је да у периоду између 12. марта и новембра 2018. године није била у могућности да се одазове позиву Центра А. због повреде ноге и терапије коју је због тога примала. У вези са тим, подноситељка је приложила медицинску документацију и изјавила да је већ поднела исту документацију Центру А. и да је телефоном позвала Центар А. да обавести запослене да није у могућности да дође у њихове просторије. Међутим, поново нема објашњења зашто контакт између подноситељке и М. није настављен након тога.

Суд је истакао да држава има позитивну обавезу на основу члана 8. Конвенције да предузима мере ради спајања деце са родитељима. У овом предмету, домаћи органи су спровели тек ограничене провере да ли је могуће остварити везу између родитеља и детета, али то није представљало довољно озбиљан и трајан напор који би се могао разумно очекивати.

Суд је нагласио да је најмање што се од власти очекује да с времена на време поново процењују породичну ситуацију и проверавају да ли је дошло до побољшања, јер ће у супротном могућност спајања постепено нестати, нарочито ако се родитељима уопште не дозвољава контакт или је он веома редак. Ограничења и забране приступа детету нису припремала терен за поновно спајање породице, већ су га напротив отежавала. У овом случају уочљив је изразито негативан став домаћих органа, који су упорно полазили од претпоставке да је дуготрајно хранитељство нужно решење, а притом нису улагали напоре да озбиљно размотре могућност окончања хранитељства и прикупе све релевантне доказе о евентуалном побољшању породичних услова код подносилаца представке.

Суд је  уочио да је став запослених Центра А. према подносиоцима у великој мери био повезан са догађајима који су претходили изрицању налога за хитан привремени смештај малолетног М. у хранитељску породицу, као што су лишавање родитељских права подносилаца у односу на њихова друга два детета, осуде подносиоца за породично насиље и његов алкохолизам. Иако те чињенице нису ни на који начин безначајне, није било озбиљног покушаја да се процени да ли је дошло до било каквог напретка у способности подносилаца да брину о М., тврдњи подносиоца да је трезан од 2016. године, нити како се променио његов став према претходним делима породичног насиља.

Недостатак адекватног почетног одговора органа власти на предметну ситуацију и њихов недостатак напора да поново успоставе редован контакт између М. и подноситељке, а потом и подносиоца, и могуће поновно спајање М. са родитељима, резултирали су потпуним отуђењем М. од родитеља, што је очигледно из извештаја надлежних установа социјалне заштите о њиховим најновијим сусретима крајем 2024. и почетком 2025. године.

Наведена разматрања су била довољна Суду да закључи да домаћи органи нису предузеле адекватне и благовремене кораке да правилно реше питање континуираног смештаја М. у хранитељској породици и да нису обезбедили одржавање редовног личног контаката између подносилаца и њиховог детета.

Стога је Суд утврдио повреду права подносилаца на поштовање њиховог породичног живота загарантованог чланом 8. Конвенције у том погледу.

Суд је утврдио да је у случајевима који се односе на породична питања за подносиоца представке такође релевантно разматрање и детаљна анализа могућих последица које би прекомерно трајање судског поступка могло имати, посебно на уживање права на поштовање породичног живота.

Спорни поступак за лишење родитељског права је започет 22. маја 2019. године и још увек је у току. Стога је до сада трајао приближно шест година. Тај поступак је имао снажан утицај на односе подносилаца и М., а свака неизвесност у том погледу имала је озбиљан утицај на подносиоце. Штавише, поступак се односио и на привремене мере у вези са њиховим контактом са малолетним М. У предметном поступку, подносиоци су по оцени Суда деловали брзо и нису изазвали никаква одлагања.

По оцени Суда у овом случају нема назнака да је дужина поступка била последица напора да се поново успостави лични контакт тј. односи између подносилаца и М., њиховог сина. Подносиоци су више пута захтевали од судова да регулишу њихов контакт са М. и да обезбеде редовнији контакт. Домаћи судови и други органи су углавном остали пасивни с тим у вези.

С обзиром на ове околности, Суд је оценио да је недостатак брзог одговора у том погледу негативно утицао на однос подносилаца и М., који се чини да се потпуно отуђио од својих родитеља - подносилаца. Ово је имало негативан утицај на породични живот подносилаца и представља повреду члана 8. Конвенције.

ПРАВИЧНО ЗАДОВОЉЕЊЕ (члан 41. Конвенције)

Подносиоци нису поднели захтев за правично задовољене на основу члана 41. Конвенције, тако да Суд није одредио било какав новчани износ на име нематеријалне штете или трошкова поступка.