ÇOBANTUR TURİZM TİCARET VE NAKLİYAT LTD. ŞTİ. против Србије

Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 3. јуна 2025.  донео, а 24. јуна исте године објавио пресуду у предмету ÇOBANTUR TURİZM TİCARET VE NAKLİYAT LTD. ŞTİ. против Србије, број 32398/19.

Пресуду је донео трочлани Одбор.

ОКОЛНОСТИ СЛУЧАЈА

Дана 5. августа 2016. године, теретно возило предузећа подносиоца представке је било заплењено пошто је гранична полиција Србије открила да је коришћено за превоз илегалних миграната.

Виши суд у Сремској Митровици је 21. марта 2017. године, правоснажном пресудом, осудио возача возила на затворску казну због кривичног дела недозвољеног прелаза државне границе и кријумчарења  људи из члана 350. став 2. Кривичног законика (у даљем тексту: КЗ) и изрекао меру безбедности одузимање возила. Предузеће подносилац није кривично гоњено ни у Србији, нити у Турској.

Предузеће подносилац је учествовало у кривичном поступку као оштећена страна и противило се одузимању. Тврдило је да није учествовало нити имало сазнања о делу и да возило није било преправљено да би се сакрили илегални мигранти. Ипак, домаћи судови су се позвали на чл. 87. и 350. КЗ сагласно којима било које возило употребљено ради чињења кривичног дела мора бити одузето као такво, с обзиром да је таква мера као обавезна прописана законом, без обзира на учешће власника у извршењу кривичног дела. Предметно возило је постало јавна својина државе.

Уставни суд је 17. јануара 2019. године одбацио уставну жалбу предузећа подносиоца у којој се позивало на повреду права на правично суђење и права на мирно уживање имовине.

ПРИТУЖБЕ ПРЕДУЗЕЋА ПОДНОСИОЦА И ПОСТУПАК ПРЕД СУДОМ

Предузеће подносилац је поднело представку Суду 10. јуна 2019. године.

У представци су изнете притужбе због повреде права на мирно уживање имовине из члана 1. Протокола број 1 уз Конвенцију за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција), јер су домаће власти арбитрарно примениле право пропустивши да размотре понашање предузећа подносиоца које је било у доброј вери и његова имовинска права. Предузеће подносилац је тврдило да спорно одузимање није било ни правично нити сразмерно.

ОДЛУКА СУДА

Суд је оценио да се заплена и одузимање возила предузећа подносиоца недвосмислено сматра мешањем у његова имовинска права. Надаље, сматрао је да није споран услов законитости или легитимног циља ове мере, те да је једини преостали важан фактор њена пропорционалност.

Даље, Суд је констатовао да је предузеће подносилац тражило враћање свог возила, и противило се његовом одузимању у кривичном поступку вођеном против возача камиона, као и пред Уставним судом, али да су домаћи судови, укључујући и Уставни суд, тумачили домаће законодавство тако да је одузимање сваког возила употребљеног за извршење кривичног дела обавезно, без обзира на пажњу и добру веру од стране власника.

Последично, иако је постојала могућност да подносилац изнесе своје аргументе пред надлежним органима, остају следеће чињенице - није било индиција да је предузеће подносиоца учествовало у извршењу кривичног дела, оно није имало сазнања о криминалним активностима возача, нити је показало немар у погледу редовних контрола возила. У таквим околностима, Суд је оценио да предузеће подносилац није располагало делотворним средствима да обезбеди повраћај свог возила, при чему релевантно домаће законодавство и судска пракса нису узели у обзир постојање или непостојање узрочне везе између понашања подносиоца и извршеног кривичног дела. Према томе, Суд није прихватио аргумент Владе да је насумична природа мере била успешно ублажена могућношћу предузећа подносиоца да изнесе своје аргументе пред домаћим судом.

Штавише, Суд није прихватио ни аргумент Владе да је предузеће подносилац имало делотворну прилику да добије надокнаду за свој материјални губитак тражећи је од возача осуђеног за кријумчарење људи који је био страна одговорна за штету коју је предузеће претрпело. У сличној ситуацији, Суд је претходно одлучио да из природе оваквог тужбеног захтева за накнаду произилази неизвесност за bona fide власника одузете имовине зато што би могло да се открије да је учинилац инсолвентан. Тужба за накнаду штете не нуди bona fide власницима прилику да изнесу свој случај пред надлежним домаћим органима.

Суд је полазећи од наведеног заузео став да се обавезним одузимањем возила предузећа подносиоца, у  комбинацији са одсуством стварне могућности да добије надокнаду за тај губитак, не узима довољно у обзир имовински интерес подносиоца и да није постигнута правична равнотежа између захтева општег интереса и права предузећа подносиоца на мирно уживање своје имовине, те да је појединачни терет стављен на предузеће подносиоца био прекомеран.

С обзиром на изнето, Суд је утврдио да је дошло до повреде права на мирно уживање имовине предузећа подносиоца утврђеног чланом 1. Протокола број 1 уз Конвенцију.

ПРАВИЧНО ЗАДОВОЉЕЊЕ (члан 41. Конвенције)

Предузеће подносилац није тражило ни материјалну, нити нематеријалну штету у складу са Правилом 60. Пословника Суда. Суд није уочио никакву изузетну околност која би захтевала да се додели правично задовољење за нематеријалну штету у конкретном случају.