Ruža MLAĐENOVIĆ protiv Srbije

Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Sud) je 13. maja 2025. godine doneo, a 5. juna iste godine objavio odluku u predmetu Mlađenović protiv Srbije, broj 57776/16.

Odluku je doneo tročlani Odbor.

OKOLNOSTI SLUČAJA

Privatni investitori su podneli zahtev za izdavanje građevinske dozvole u vezi sa parcelom u blizini podnositeljkine kuće. Prema navodima Vlade, podnositeljka je 15. januara 2008. godine  zatražila uvid u relevantni spis predmeta. Ona nije podnela bilo kakav podnesak, niti je zahtevala da učestvuje u postupku izdavanja građevinske dozvole u svojstvu zainteresovane strane.

Sekretarijat za urbanizam i građevinske poslove (u daljem tekstu: „Sekretarijat“) je 7. februara 2008. godine izdao građevinsku dozvolu investitorima.

Podnositeljka je 22. jula 2008. godine osporila rešenje Sekretarijata od 7. februara 2008. godine. Njena žalba je 7. avgusta 2008. godine odbačena jer je bila neblagovremeno podneta. Prema navodima Vlade, Sekretarijat nije bio u mogućnosti da joj tu odluku dostavi na adresu, te ju je objavio na svojoj oglasnoj tabli.

Podnositeljka je 2009. godine pokrenula postupak pred Upravnim sudom zbog „ćutanja uprave“, tj. zbog propusta nadležnih organa da razmotre njenu žalbu na rešenje od 7. februara 2008. godine. Upravni sud je 23. jula 2011. godine presudio u korist podnositeljke, naloživši Ministarstvu životne sredine, rudarstva i prostornog planiranja da ispita njenu žalbu u svojstvu drugostepenog organa.

Dana 1. novembra 2011. godine, Sekretarijat je ponovo odbacio žalbu podnositeljke jer je bila neblagovremeno podneta. Podnositeljka je uložila žalbu na ovu odluku. Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture je 2. decembra 2014. godine naložilo Sekretarijatu da ispita žalbu podnositeljke. U odgovoru na dodatni upit u vezi sa žalbom podnositeljke, ona je objasnila da je njenu žalbu potrebno tumačiti kao predlog za ponavljanje postupka – vanredni pravni lek.

Sekretarijat je održao raspravu 28. maja 2015. godine. Podnositeljka i njen advokat su bili prisutni i izneli su svoje argumente i komentare, te su naknadno podneli i podneske u kojima su ponovili svoju argumentaciju. Sekretarijat je 25. marta 2016. godine odbio predlog za ponavljanje postupka za izdavanje građevinske dozvole. Podnositeljka je uložila žalbu na ovo rešenje. Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture je poništilo rešenje od 25. marta 2016. godine i vratilo predmet Sekretarijatu na ponovno razmatranje. Prema navodima Vlade, postupak je još uvek u toku.

Kao odgovor na pritužbe podnositeljke, građevinski inspektor je 8. i 11. avgusta 2008. godine izvršio pregled dokumentacije u vezi sa građevinskim projektom i posetio gradilište na parceli u blizini podnositeljkine kuće. Inspektor nije utvrdio bilo kakve nezakonitosti ili nepravilnosti.

Nakon naknadnih inspekcijskih nadzora, inspektor je 5. i 8. decembra 2008. godine naložio investitorima i izvođaču da obustave radove na projektu do izdavanja nove građevinske dozvole, s obzirom na utvrđene nepravilnosti.

Investitori su 26. decembra 2008. godine pristali na zahteve podnositeljke u vezi sa visinom bezbednosne ograde i skele na lokaciji.

Inspektor je 13. februara 2009. godine konstatovao da investitori nisu ispoštovali njegovu raniju odluku i naložio je rušenje delova objekta koji su podignuti suprotno građevinskoj dozvoli.

Sekretarijat za imovinsko-pravne poslove i građevinsku inspekciju je 24. februara 2009. godine naložio izvršenje rešenja od 13. februara 2009. godine. Investitori su se žalili Ministarstvu građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture s tim u vezi.

Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture je 1. septembra 2016. godine poništilo rešenje od 24. februara 2009. i vratilo predmet Sekretarijatu za imovinsko-pravne poslove i građevinsku inspekciju na ponovno odlučivanje.

Građevinski inspektor je 21. septembra 2016. godine posetio gradilište. Pozivajući se na izdavanje nove građevinske dozvole i činjenicu da je zgrada funkcionalno otvorena, postupak je obustavljen.

Investitori su 5. marta 2010. godine podneli zahtev za odobrenje dela građevinskog projekta koji nije bio u skladu sa prvobitnom građevinskom dozvolom. Prema navodima Vlade, podnositeljka nije podnela zahtev za učešće u postupku. Sekretarijat za poslove ozakonjenja objekata je 26. jula 2011. godine izdao novu (izmenjenu) građevinsku dozvolu.

Sekretarijat za poslove ozakonjenja objekata je 16. novembra 2011. godine odobrio korišćenje zgrade. Podnositeljka je 26. jula 2011. godine podnela ustavnu žalbu protiv ovog rešenja.

Ustavni sud je 3. marta 2016. godine odbacio ustavnu žalbu podnositeljke jer nije iscrpela postojeća pravna sredstva pre nego što je predmetnu ustavnu žalbu podnela Ustavnom sudu. Konkretno, na podnositeljki je bilo da se žali Ministarstvu životne sredine i prostornog planiranja na odluku od 26. jula 2011. godine.

PRITUŽBE PODNOSITELJKE I POSTUPAK PRED SUDOM

Podnositeljka je predstavku Sudu podnela 17. septembra 2016. godine.

U predstavci se prituživala na povredu člana 6. Konvencije, smatrajući da nije mogla da ostvari zaštitu svojih prava, da su njene brojne pritužbe bile bezuspešne i da su odluke nadležnih državnih organa bile kontradiktorne i nedosledne.

Takođe, prituživala se i na povredu člana 8. Konvencije i člana 1. Protokola broj 1. uz Konvenciju, ističući da su radnje i propusti državnih organa doveli do oštećenja i umanjenja vrednosti njene imovine, budući da je stambena zgrada nezakonito izgrađena tri metra od njene kuće, blokirajući dnevnu svetlost i pogled, lišivši njenu porodicu svakog vida privatnosti. Konačno, podnositeljka se pozvala i na povredu prava iz člana 13. Konvencije.

ODLUKA SUDA

Sud nije prihvatio argumente podnositeljke u vezi sa pritužbama po članu 6. Konvencije ocenivši da nisu dovoljno potkrepljeni. Naime, Sud je uzeo u obzir obrazloženje Ustavnog suda da podnositeljka nije na odgovarajući način iscrpela domaće pravne lekove u pogledu osporavanja izdavanja nove građevinske dozvole investitorima, odnosno da pritužbe u vezi sa prvobitnom građevinskom dozvolom nije ni pokrenula pred Ustavnim sudom. Stoga je Sud ovaj deo predstavke odbacio zbog neiscrpljivanja domaćih pravnih sredstava.

U vezi sa pritužbama podnositeljke po članu 8. Konvencije, Sud je podsetio na opšte principe u primeni ovog člana naglasivši da navodna povreda mora dostići određeni prag težine koji značajno utiče na uživanje doma ili privatnog i porodičnog života, te da je dokazivanje tog praga na podnosiocu predstavke. U konkretnom slučaju, Sud je ocenio da podnositeljka nije dostavila uverljive dokaze da je ograničen pristup dnevnoj svetlosti, nedostatak privatnosti ili zaklonjen pogled zbog izgradnje nove stambene zgrade u njenoj blizini u dovoljnoj meri uticao na njen dom ili privatni i porodični život. Takođe nije dokazano da je bilo posledica po njeno fizičko ili mentalno zdravlje. Samo postojanje nezakonitosti u određenoj fazi gradnje nije bilo dovoljno da se utvrdi povreda člana 8. Konvencije, s obzirom da je investitor naknadno dobio novu građevinsku dozvolu. Podnositeljka je imala mogućnost da navedena rešenja ospori, ali to nije učinila. Isti ovi argumenti odnose se i na pritužbe po članu 1 Protokola broj 1 uz Konvenciju. Stoga je Sud ovaj deo predstavke odbacio kao očigledno neosnovan.

Konačno, Sud je ocenio da podnositeljka nije potkrepila dokazima svoje tvrdnje o povredi člana 13. Konvencije.

Sledstveno, Sud je predstavku, u skladu sa odredbama člana 35 st. 1, 3 (a) i 4. Konvencije, odbacio.