REJTING CENTAR SRBIJE protiv Srbije

Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Sud) je 3. juna 2025. godine doneo, a 26. juna iste godine objavio odluku u predmetu Rejting Centar Srbije protiv Srbije, broj 15419/17.

Odluku je doneo tročlani Odbor.

OKOLNOSTI SLUČAJA

Dana 24. februara 2014. godine organizacija podnosilac je zatražila od javnog komunalnog preduzeća da dostavi informacije o stečenom obrazovanju lica zaposlenih u tom preduzeću. Od pomenutog preduzeća je posebno zatraženo da obelodani broj svojih zaposlenih koji imaju visoku stručnu spremu, njihova radna mesta i nazive visokoškolskih ustanova u okviru kojih su diplomirali. Organizacija podnosilac je tražila informacije za potrebe „uporedne analize“. Odgovor nije dobijen.

Organizacija podnosilac je potom podnela zahtev za pokretanje prekršajnog postupka Prekršajnom sudu u Požarevcu protiv direktora javnog komunalnog preduzeća zbog uskraćivanja pristupa informacijama.

Dana 15. jula 2015. godine, Prekršajni sud u Požarevcu je doneo rešenje kojim je obustavio prekršajni postupak ocenivši da je zahtev za pokretanje prekršajnog postupka podnet od strane neovlašćenog lica.

Prekršajni apelacioni sud je 8. oktobra 2015. godine potvrdio prvostepeno rešenje.

Organizacija podnosilac je potom podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu.

Ustavni sud je 18. oktobra 2016. godine odbacio ustavnu žalbu organizacije podnosioca s obrazloženjem da organizacija podnosilac nije imala pravo da pokrene prekršajni postupak. Ustavni sud nije uočio bilo kakva druga kršenja ustavnih prava organizacije podnosioca tokom predmetnog prekršajnog postupka.

PRITUŽBE ORGANIZACIJE PODNOSIOCA I POSTUPAK PRED SUDOM

Organizacija podnosilac je podnela predstavku Sudu 14. februara 2017. godine.

U predstavci se prituživala na osnovu člana 6. stav 1. Konvencije za ljudska prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencije) na: (1) odbijanje domaćih sudova da pokrenu prekršajni postupak; (2) neujednačenu sudsku praksu po ovom pitanju; (3) nepoštovanje načela pravne sigurnosti od strane domaćih sudova prilikom odbacivanja njenog zahteva.

Pozivajući se na član 14. Konvencije, organizacija podnosilac se dalje prituživala da je bila žrtva diskriminacije u uživanju svojih prava prema članu 6. Konvencije.

Konačno, organizacija podnosilac se prituživala da je došlo do povrede njenog prava na primanje informacija kako je utvrđeno članom 10. Konvencije.

ODLUKA SUDA

• Član 6. stav 1. u vezi sa članom 14 Konvencije

Sud je prihvatio prigovor Vlade da su navodi o povredi prava iz člana 6. stav 1. Konvencije, posebno ili u vezi sa članom 14, nespojivi ratione materiae sa odredbama Konvencije, jer je cilj prekršajnog postupka koji je organizacija podnosilac nastojala da pokrene bio da direktor javnog komunalnog preduzeća bude oglašen odgovornim zbog propusta da dostavi tražene informacije, što Konvencija sama po sebi (pravo da treća lica budu krivično gonjena ili kažnjena) ne garantuje. Takođe, Sud je prihvatio i prigovor Vlade da organizacija podnosilac nije podnela tužbeni zahtev za naknadu štete, a da prekršajni postupak nije bio vezan za odlučivanje o njenim građanskim pravima i obavezama, iz čega sledi da član 6. stav 1. Konvencije nije primenjiv u predmetnom slučaju. Konačno, kada je reč o pritužbama prema članu 14. Konvencije, a imajući u vidu činjenicu da ova odredba nije autonomna i zaključujući da činjenice slučaja ne potpadaju pod delokrug člana 6, Sud je ocenio da se član 14. ne može primeniti u konkretnom slučaju.

• Član 10. Konvencije

Razmatrajući pritužbe organizacije podnosioca prema članu 10. Konvencije, Sud je ponovo ukazao da ova odredba ne daje pojedincu pravo pristupa informacijama u posedu javnih vlasti, niti obavezuje domaće vlasti da takve informacije pruže, ali da se pravo ili obaveza mogu pojaviti u slučajevima kada je pristup informacijama ključan za ostvarivanje prava na slobodu izražavanja pojedinca, naročito „slobode primanja i saopštavanja informacija“, i kada uskraćivanje pristupa informacijama predstavlja mešanje u to pravo.

Nakon što je ispitao okolnosti konkretnog slučaja, Sud je stao na stanovište da je uskraćivanje pristupa informacijama organizaciji podnosiocu predstavljalo mešanje u njena prava utvrđena članom 10. Konvencije.

Sud je dalje istakao da kada je reč o svrsi zahteva za pružanje informacija, da bi se taj kriterijum ispunio, nije dovoljno da podnosilac predstavke iznese apstraktnu poentu u smislu da određene informacije treba da budu dostupne kao pitanje opšteg načela transparentnosti.  Tražilac informacija je dužan da objasni tačnu svrhu zahteva tako što će, između ostalog, navesti kako je njegova ili njena posebna uloga u pogledu primanja i saopštavanja informacija javnosti kompatibilna sa prirodom informacija koje se traže i zašto je pristup njima ključan za ostvarivanje njegovog ili njenog prava na slobodu izražavanja. Sud je ocenio da u ovom konkretnom slučaju organizacija podnosilac nije dokazala da je delovala u svojstvu „javnog nadzornika“ ili da je imala bilo kakvu posebnu ulogu u pogledu primanja i saopštavanja informacija koje se tiču visokog obrazovanja u Republici Srbiji, te da se, čak i ako se ostavi po strani pitanje da li se tražena informacija odnosila na pitanje od javnog interesa, ne može utvrditi da je pristup traženoj informaciji bio ključan za ostvarivanje prava organizacije podnosioca na slobodu izražavanja i da je uskraćivanje predstavljalo mešanje u to pravo.

Sud je stoga zaključio da se član 10. ne primenjuje u konkretnom slučaju i da se pritužba po ovom članu mora odbaciti kao ratione materiae nekompatibilna sa odredbama Konvencije.

Sledom svega iznetog, Sud je predstavku organizacije podnosioca odbacio u skladu sa odredbama člana 35. stav 3(a) i 4. Konvencije.