Miroslava LAZIĆ protiv Srbije
Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Sud) je 17. juna 2025. godine doneo, a 10. jula 2025. objavio odluku u predmetu Lazić protiv Srbije, broj 15535/23.
Odluku je doneo tročlani Odbor.
|
Predmet se odnosi na postupak usvojenja maloletnog X čija je hraniteljka i starateljka bila podnositeljka i na nemogućnost kontakta između X i podnositeljke nakon usvojenja, te nedostatka pravnog sredstva s tim u vezi. Sud je predstavku proglasio neprihvatljivom. |
OKOLNOSTI SLUČAJA
Podnositeljka je 2014. godine postala hraniteljka i zakonska starateljka X i Y, brata i sestre po majci, koji su u to vreme imali 10 meseci i sedam godina. Početkom 2018. godine (21. februara) X je usvojen od strane švedske porodice i napustio je Srbiju. Podnositeljka je s tim bila upoznata.
Dana 9. decembra 2019. godine, podnositeljka je u ime maloletne Y, kao njena zakonska starateljka, podnela tužbu Osnovnom sudu u Novom Sadu protiv Centra za socijalni rad radi poništaja usvojenja njenog brata X. U tužbi je navela da usvojenje nije bilo u najboljem interesu deteta jer je prekinuta veza između brata i sestre po majci i da su prilikom njenog razrešenja dužnosti staratelja nad maloletnom Y i prilikom prestanka smeštaja X u njenoj hraniteljskoj porodici učinjene razne nezakonitosti. Osnovni sud u Novom Sadu je 22. oktobra 2020. godine doneo presudu kojom je odbio tužbeni zahtev za poništaj usvojenja, dok je Apelacioni sud u Novom Sadu odbacio žalbu podnositeljke kao nedozvoljenu protiv pomenute presude. Podnositeljka je naknadno podnela predlog za ponavljanje postupka koji je odbijen rešenjem Osnovnog suda u Novom Sadu od 24. juna 2024. godine.
PRITUŽBE PODNOSITELJKE I POSTUPAK PRED SUDOM
Podnositeljka je predstavku Sudu podnela 7. decembra 2022. godine.
Pozivajući se na član 8. Konvencije, podnositeljka je tvrdila da su usvojenje i naknadni nedostatak kontakta sa X povredili njeno pravo na poštovanje porodičnog života. Nadalje, pozivajući se na član 6. Konvencije, tvrdila je da su nedostaci u postupku usvojenja i u naknadnom postupku za poništenje usvojenja povredili njeno pravo na pristup sudu i na pravično suđenje. Konačno, pozivajući se na član 13. Konvencije, podnositeljka je tvrdila da su je ti nedostaci lišili delotvornog pravnog leka za ostvarivanje njenih pritužbi po osnovu člana 8. Konvencije.
ODLUKA SUDA
Pritužbe podnositeljke da postupak po njenoj tužbi za poništaj usvojenja X nije bio pravičan (član 6. Konvencije), Sud je odbacio kao ratione personae nespojive s odredbama Konvencije, budući da ona nije bila stranka u postupku već je tužbu podnela u ime Y, sestre X.
Dalje, Sud je pritužbe podnositeljke da nije imala kontakt sa X nakon što je 21. februara 2018. godine usvojen (član 8. Konvencije) odbacio kao neblagovremene (ukoliko tužba za poništenje usvajanja X nije bio pravni lek koji treba iscrpeti) , budući da je podnositeljka predstavku Sudu podnela 7. decembra 2022.
Konačno, pritužbe podnositeljke da nije imala delotvorno pravno sredstvo u vezi sa svojim pritužbama po članu 8. Konvencije (član 13. Konvencije), Sud je odbacio kao očigledno neosnovane (ukoliko je tužba za poništenje usvajanja X bila delotvoran pravni lek), odnosno neblagovremene (ukoliko takva tužba nije bila pravni lek koji treba iscrpeti).
Sledstveno, Sud je proglasio predstavku podnositeljke neprihvatljivom.