Kristina ĆEBIĆ protiv Srbije

Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Sud) je 17. juna 2025. godine doneo, a 10. jula 2025. objavio odluku u predmetu Ćebić protiv Srbije, broj 38287/21.

Odluku je doneo tročlani Odbor.

OKOLNOSTI SLUČAJA

Dana 31. marta 1998. godine podnositeljka predstavke (u daljem tekstu: podnositeljka) je, kao tada maloletna tužilja preko svoje majke kao zakonskog zastupnika, podnela tužbu radi neosnovanog obogaćenja pred Opštinskim sudom u Loznici zahtevajući od svog oca, kao tuženog, da joj isplati novčane iznose na ime dečjeg dodatka koje je navodno primao dok je boravio i radio u Švajcarskoj. Istom tužbom je njena majka od tuženog zahtevala da joj na ime naknade za izdržavanje maloletnog deteta isplati traženi novčani iznos. U tužbi je podnositeljka zahtevala da sud obaveže njenog oca da joj preda „ukupan iznos od 1.200 CHF po osnovu dečijeg dodatka koji je primio od 1. oktobra 1989. godine do 31.  marta 1998. godine, tj. iznos od 100 CHF mesečno“.

Opštinski sud u Loznici je 12. juna 2000. godine, na osnovu presude zbog izostanka (P. 564/98) usvojio tužbeni zahtev i, pored ostalog, obavezao tuženog da tada maloletnoj podnositeljki na ime dečjeg dodatka za period od 1. oktobra 1989. do 31. marta 1998. godine isplati ukupan iznos od 1.200 CHF, tj. iznos od 100 CHF mesečno, sa domicilnom kamatom. Podnositeljka nije izjavila žalbu protiv prvostepene presude i ona je postala pravosnažna 20. februara 2001. godine.

Podnositeljka je 8. marta 2004. godine podnela zahtev za ispravku navodne greške u gore pomenutoj presudi, navodeći da podaci sadržani u njenom tužbenom zahtevu jasno ukazuju na iznos od 10.200 CHF, a ne 1.200 CHF.

Dana 19. oktobra 2004. godine, Opštinski sud u Loznici je rešenjem odbio zahtev podnositeljke za ispravku presude kao neosnovan, koje rešenje je potvrđeno od strane drugostepenog suda 30. marta 2017. U obrazloženjima rešenja je, između ostalog, navedeno da se tužbeni zahtev odnosio na isplatu novčanog iznosa od 1.200 CHF i da isti u toku postupka nije menjan, da se sud kretao u okviru postavljenog tužbenog zahteva i da ne može po zahtevu stranaka menjati suštinu presude, kao i da je iznos čija se izmena traži greška tužilje, a ne suda, što je preduslov za ispravku presude.

Nezadovoljna ishodom postupka pred redovnim sudovima, podnositeljka je izjavila Ustavnom sudu ustavnu žalbu koja je odbačena rešenjem Už-5124/2017 od 27. oktobra 2020. Podnositeljka je primila rešenje Ustavnog suda 27. januara 2021. godine.

PRITUŽBE PODNOSITELJKE I POSTUPAK PRED SUDOM

Podnositeljka je predstavku Sudu podnela 19. jula 2021. godine.

U predstavci se prituživala na povredu prava na pravično suđenje iz člana 6. Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija) jer je Osnovni sud u Loznici odbio njen zahtev za ispravku greške u presudi od 12. juna 2000. godine.

ODLUKA SUDA

Polazeći od činjenice da je Konvencija stupila na snagu u odnosu na Republiku Srbiju 3. marta 2004. godine, a da je presuda Opštinskog suda u Loznici od 12. juna 2020. godine po tužbenom zahtevu podnositeljke postala pravnosnažna 20. februara 2001., Sud je ocenio da se navodno mešanje u pravo podnositeljke odnosi na presudu prvostepenog suda od 12. juna 2000. godine, jer je u tom trenutku – ni pre ni kasnije – određen iznos štete koji bi trebao da se isplati podnositeljki.

Sud je zauzeo stav da naknadni neuspešni pokušaj podnositeljke da se presuda od 12. juna 2000. godine ispravi ne može taj postupak dovesti u vremensku nadležnost Suda, jer su sve kasnije donete odluke (rešenje Osnovnog suda u Loznici od 19. oktobra 2004., rešenje drugostepenog suda od 30. marta 2017. i rešenje Ustavnog suda od 27. oktobra 2020. godine) isključivo imale za posledicu opstajanje navodnog mešanja prouzrokovanog presudom od 12. juna 2000. godine. Sud je ocenio da je postupak za ispravku presude koji je tražila podnositeljka mogao da ima za posledicu samo ispravku pisane greške suda i da takav postupak ne predstavlja pravno sredstvo koje bi moglo dovesti do drugačijeg ishoda u odnosu na prvobitni zahtev podnositeljke.

Sledstveno, Sud je predstavku podnositeljke ocenio nespojivom ratione temporis sa odredbama Konvencije u smislu člana 35. stav 3. Konvencije i odbacio je saglasno odredbi člana 35. stav 4. Konvencije.