ISKRA D.O.O. Beograd protiv Srbije

Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Sud) je 14. oktobra 2025. godine doneo, a 18.  novembra iste godine objavio presudu u predmetu Iskra D.O.O. protiv Srbije, broj 53002/21.

Presudu je donelo sedmočlano Veće.

OKOLNOSTI SLUČAJA

Kompanija podnosilac predstavke (u daljem tekstu: kompanija podnosilac) pokrenula je parnični postupak zbog smetanja državine pred Privrednim sudom u Beogradu protiv preduzeća „Millenium Team“ d.o.o. iz Beograda u svojstvu prvotuženog i preduzeća „Beograd na vodi“ d.o.o. iz Beograda kao drugotuženog, jer su radnici prvotuženog, inače angažovani od strane drugotuženog radi izvođenja građevinskih radova, dana 8. maja 2015. godine srušili ogradu izgrađenu od šljako blokova na kat. parceli 450 KO Savski Venac (stari premer). Takođe, predmet državinske tužbe bio je i događaj od 24. juna 2015. godine kada su radnici prvotuženog oduzeli državinu kompanije podnosioca nad zemljištem (dvorištem) koje se nalazi na kat. parceli 460 KO Savski venac (stari premer).

Privredni sud u Beogradu je rešenjem P. 2297/2016 od 5. maja 2017. godine utvrdio da su tužena preduzeća smetala državinu kompanije podnosioca predstavke 8. maja 2015. i 24. juna 2015. godine, ali je odbio tužbeni zahtev u delu u kome je traženo da se tuženi uzdrže od daljeg smetanja državine i da vrate državinu kompanije podnosioca u pređašnje stanje. S obzirom na to da su kompanija podnosilac i tuženi izjavili žalbe protiv rešenja od 5. maja 2017. godine, Privredni apelacioni sud je rešenjem Pž. 3793/17 od 13. jula 2017. godine odbio žalbe i potvrdio prvostepeno rešenje u delu u kome je utvrđeno da je došlo do smetanja državine 8. maja 2015. na kat. parceli 450 KO Savski Venac (stari premer), odnosno 24. juna 2015. godine na kat. parceli 460 KO Savski venac (stari premer), dok je u preostalom delu ukinuo prvostepeno rešenje od 5. maja 2017. godine i predmet vratio na ponovni postupak.

Privredni sud u Beogradu je novim rešenjem P. 4027/2017 od 17. januara 2019. godine usvojio tužbeni zahtev kompanije podnosioca i naložio je tuženima, pod pretnjom novčanog kažnjavanja, da se uzdrže od daljeg smetanja državine, te im je naložio da vrate državinu kompaniji podnosiocu u pređašnje stanje. Imajući u vidu da su tuženi izjavili žalbu protiv gore pomenutog rešenja, Privredni apelacioni sud je doneo rešenje Pž. 1697/19 od 10. aprila 2019. godine kojim je preinačio prvostepeno rešenje od 17. januara 2019. godine tako što je odbio tužbeni zahtev kompanije podnosioca da se naloži uzdržavanje od daljeg smetanja državine pod pretnjom novčanog kažnjavanja i vraćanja državine u pređašnje stanje.

Nezadovoljna ishodom postupka pred privrednim sudom, kompanija podnosilac je podnela ustavnu žalbu protiv rešenja Privrednog apelacionog suda Pž. 1697/19 od 10. aprila 2019. godine pritužujući se zbog navodne povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu iz člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Ustavni sud je rešenjem Už-5869/2019 od 3. decembra 2020. godine odbacio ustavnu žalbu kompanije podnosioca, jer je zauzeo stav da osporeno rešenje Privrednog apelacionog suda sadrži ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje, te da se od Ustavnog suda traži da, u suštini, postupi kao instancioni sud i oceni zakonitost predmetnog akta.

Takođe, imajući u vidu da je donet poseban zakon[1] kojim je utvrđen javni interes za eksproprijaciju zemljišta radi realizacije projekta „Beograd na vodi“, a kojim je, između ostalog, uređeno i pitanje eksproprijacije zemljišta u ovu svrhu, Ustavni sud je konstatovao da se takvo pitanje pred njim nije postavilo, odnosno da kompanija podnosilac nije ukazala da joj  je zemljište oduzeto bez ikakve naknade, tako da navodi o povredi prava na imovinu u konkretnom slučaju nisu ustavnopravno prihvatljivi.

PRITUŽBE KOMPANIJE PODNOSIOCA I POSTUPAK PRED SUDOM

Kompanija podnosilac je podnela predstavku Sudu 15. oktobra 2021. godine.

U predstavci se prituživala na povredu prava na pravično suđenje iz člana 6. Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija) zbog navodno pogrešne i proizvoljne primene relevantnih propisa, kao i na povredu prava na mirno uživanje imovine iz člana 1. Protokola broj 1 uz Konvenciju, jer je drugostepeni sud svojom odlukom sprečio otklanjanje štetnih posledica oduzimanja državine kompaniji podnosiocu predstavke.

ODLUKA SUDA

Sud je konstatovao da postupci koji se tiču građanskopravnog spora između privatnih lica sami po sebi ne pretpostavljaju odgovornost države prema članu 1. Protokola broj 1 uz Konvenciju, ukoliko država samo, putem svog pravosudnog sistema, obezbeđuje „sud“ za rešavanje spora. Član 1. Protokola broj 1 uz Konvenciju je primenjiv ukoliko su predmet spora i materijalne odredbe uključivale državu u regulatornom kapacitetu ili su sudski nalozi strankama težili javnom interesu.

Sud je dalje konstatovao da je Vlada Republike Srbije (u daljem tekstu: Vlada) projekat „Beograd na vodi“ označila kao strateški prioritet i projekat od posebnog interesa za Republiku Srbiju, te da je Vlada donela posebne zakone i uredbe, te osnovala preduzeće Beograd na vodi d.o.o. sa ciljem potpune kontrole nad izvršenjem projekta. Preduzeće Beograd na vodi d.o.o. nije uživalo potpunu nezavisnost od države i zbog toga se njegovo delovanje može istoj i pripisati.

Konačno, Sud je naveo da činjenica da domaći zakoni države ne priznaju određeni interes kao „pravo“, ili čak „imovinsko pravo“, ne sprečava nužno da se predmetni interes, u izvesnim okolnostima, smatra „imovinom“ u smislu člana 1. Protokola br. 1 uz Konvenciju.

Polazeći od činjenice da je ograda kompanije podnosioca, koja je podignuta 1964. godine, bila u njenom vlasništvu, a da je kompanija podnosilac imala državinu nad zemljištem (dvorištem) koju joj je oduzelo preduzeće Beograd na vodi d.o.o. i koristila je to zemljište u poslovne svrhe, Sud je zaključio da postoji „vlasnički interes“ kompanije podnosioca koji odredbe člana 1. Protokola broj 1 uz Konvenciju prepoznaju i štite.

Budući da su domaći sudovi u postupku za smetanje državine priznali da je došlo do mešanja u pravo na mirno uživanje imovine kompanije podnosioca, Sud je u ovom kontekstu konstatovao da, prema relevantnom domaćem zakonodavstvu, svako rušenje mora biti izvršeno u skladu sa uređenim postupkom, uključujući donošenje odgovarajuće odluke u upravnom postupku i poštovanje relevantnih pravila za izvršenje takve odluke.

Sud je takođe konstatovao da su ovi postupci, uključujući pravo na žalbu i/ili pravo na pokretanje upravnog spora pred nadležnim sudom, deo procesno-pravnog okvira osmišljenog da pruži zaštitu od proizvoljnosti, ali da je ovaj zakonski okvir, kao što je očigledno iz činjenica predmetnog slučaja, u potpunosti bio zaobiđen. Sud je stoga zaključio da su kompaniji podnosiocu stoga uskraćene adekvatne procesne garancije protiv proizvoljnosti, uključujući i mogućnost da efektivno ospori predmetno mešanje u svoje pravo na mirno uživanje imovine.

Sud je konstatovao da postoji poseban zakon o projektu „Beograd na vodi“, ali smatra da samo postojanje ovog zakona ne može, samo po sebi, da negira pravo kompanije podnosioca na pravičan postupak u vezi sa rušenjem ograde i zauzimanjem zemljišta (dvorišta). S tim u vezi, Sud je ukazao da pomenuti posebni zakon propisuje primenu opštih zakona, kada drugačije nije određeno.

Sud je zaključio da mešanje u pravo na imovinu kompanije podnosioca nije bilo zakonito, tako da nije procenjivao njegov legitiman cilj i srazmernost.

Shodno navedenom, Sud je utvrdio da je došlo do povrede prava iz člana 1. Protokola broj 1 uz Konvenciju.

PRAVIČNO ZADOVOLJENJE (član 41. Konvencije)

Sud je obavezao Republiku Srbiju da kompaniji podnosiocu isplati na ime naknade nematerijalne štete iznos od 3.000 evra i na ime troškova postupka iznos od 3.000 evra.

Sud je odbio zahtev kompanije podnosioca za naknadu materijalne štete zbog nepostojanja uzročne veze između nastale povrede i navodne pretrpljene štete, kao i zbog toga što kompanija podnosilac nije bila vlasnik predmetnog zemljišta (dvorišta) u vezi sa kojim je potraživala naknadu materijalne štete.