D.G. i S.G. protiv Srbije

Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Sud) je 20. maja 2025. doneo, a 24. juna iste godine objavio presudu u predmetu D.G. i S.G. protiv Srbije, broj 61347/21.

Presudu je jednoglasno donelo Veće.

OKOLNOSTI SLUČAJA

Podnosioci su otac (D.G.) i majka (S.G.) deteta M., rođenog 2014. godine i imaju još dvoje dece (rođene 2001. i 2002. godine) u odnosu na koje je podnosilac potpuno lišen roditeljskog prava, a podnositeljka delimično. Deca su smeštena u hraniteljskoj porodici, sve preko Centra za socijalni rad A. (u daljem tekstu: Centar A.). Pored toga, podnosilac ima ćerku iz vanbračne veze (rođenu 2013. godine).

Dana 16. avgusta 2017. godine, nakon navodne prijave da je dete bez nadzora, Centar A. je izvršio terensku posetu kuće podnosilaca dok je podnositeljka, majka deteta, bila odsutna obavljajući kratkotrajne sezonske poljoprivredne radove na obližnjim njivama. Prema tvrdnjama službenika Centra A, dete, tada staro tri godine, pronađeno je u dvorištu dok se igralo u nezadovoljavajućem životnom i bezbednosnom okruženju, u prisustvu svoje bake koja nije pokazala sposobnost odgovarajuće brige o njemu. U to vreme, drugi podnosilac, otac deteta, služio je zatvorsku kaznu zbog nasilja u porodici izvršenog u periodu od 2009. do 2012. godine, te je bio na obaveznoj rehabilitaciji od alkoholizma od decembra 2016. do avgusta 2020. godine.

Kao posledicu toga, Centar A je istog dana preduzeo hitnu meru privremenog smeštaja deteta u hraniteljsku porodicu i o tome obavestio podnositeljku predstavke. Nakon vraćanja na ponovno odlučivanje zbog nedostatka odgovarajućeg obrazloženja, zaključak kojim se nalaže privremeni smeštaj maloletnog M. u hraniteljsku porodicu je na kraju potvrđen od strane Ministarstva za rad i socijalnu zaštitu u martu 2018. godine i od strane Upravnog suda 31. oktobra 2018. godine.

U maju 2019. godine, Centar A je pokrenuo postupak protiv podnosilaca sa ciljem da se liše roditeljskog prava. Podnosioci su zahtevali privremenu meru kojom su tražili da se dete smesti u njihovo domaćinstvo do kraja postupka, ili, alternativno, da imaju pristup detetu i da se uredi pravo na održavanje ličnih kontakata. Parnični postupak za lišenje roditeljskog prava je pravosnažno okončan tako što su podnosioci lišeni roditeljskog prava u potpunosti u odnosu na maloletnog M., ali su podnosioci izjavili reviziju Vrhovnom sudu s tim u vezi. U međuvremenu, domaći sudovi su utvrdili povredu prava na suđenje u razumnom roku, naložili ubrzanje postupka i dosudili iznos od 400,00 evra na ime naknade nematerijalne štete.

Za sve ovo vreme, uprkos nalazima i mišljenjima sudskih veštaka da se kontakti između roditelja i deteta postepeno uvode u cilju konačnog spajanja porodice, pravo na kontakt između podnosilaca i maloletnog M. bila su uređena sporadično na osnovu rešenja o određivanju privremene mere po predlogu podnosilaca koja su kasnije ukidana. Pokazalo se da su od avgusta 2017. godine, pod nadzorom Centra A. i druge nadležne ustanove socijalne zaštite iz K,  organizovani samo retki kontakti najpre između podnositeljke i njenog sina, a kasnije između podnosilaca tj. majke i oca i maloletnog M, njihovog sina.

PRITUŽBE PODNOSILACA I POSTUPAK PRED SUDOM

Podnosioci su podneli predstavku Sudu 11. decembra 2021. godine.

U predstavci su se prituživali na povrede prava na pravično suđenje iz člana 6. stav 1. Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija), prava na poštovanje privatnog i porodičnog života iz člana 8. Konvencije i prava na delotvorni pravni lek iz člana 13. Konvencije, zbog početnog i kontinuiranog smeštaja njihovog sina M. u hraniteljsku  porodicu, zbog nedostatka redovnog održavanja ličnog kontakta sa njim i dužinu postupka za lišavanje roditeljskog prava u odnosu na njega, kao i zbog toga što nisu imali pravni lek u vezi sa ovim pritužbama.

Sud je sve pritužbe podnosilaca podveo pod član 8. Konvencije.

ODLUKA SUDA

Sud je primetio da, kako je Vlada istakla, podnosioci nisu podneli ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda od 31. oktobra 2018. godine kojom su potvrđene upravne odluke o smeštaju M. u hraniteljsku porodicu. Sud je takođe primetio da je Vlada dostavila odluku Ustavnog suda koja se tiče istih pitanja kao i u slučaju podnosilaca predstavke, odnosno smeštaja deteta u hraniteljsku porodicu privremenom odlukom centra za socijalni rad i pokretanja postupka od strane istog centra za lišavanje majke roditeljskog prava. Ustavni sud je uvažio žalbu podnosioca predstavke u tom slučaju, iako nije iscrpeo sva druga pravna sredstva.

Odluka Ustavnog suda na koju je ukazala Vlada pokazuje sa dovoljno jasnoće da su podnosioci mogli da podnesu ustavnu žalbu i da bi Ustavni sud razmotrio njenu osnovanost. Sama sumnja da Ustavni sud možda neće reagovati sa dovoljnom pažnjom kako bi uticao na smeštaj M. u hraniteljsku porodicu ne može učiniti takav pravni lek nedelotvornim. Međutim, podnosioci predstavke nisu ni pokušali da iskoriste ustavnu žalbu.

Shodno tome, ove pritužbe je Sud odbacio saglasno odredbi člana 35. st. 1. i 4. Konvencije zbog neiscrpljivanja domaćih pravnih sredstava.

Nadalje, Sud je utvrdio da je M. u hraniteljskoj porodici od 16. avgusta 2017. godine, odnosno više od sedam godina i šest meseci. Nakon početne odluke o smeštaju u hraniteljsku porodicu, nije bilo dalje procene mogućnosti vraćanja deteta podnosiocima.

Sud je utvrdio da nijedan od domaćih organa vlasti nikada nije pokušao da utvrdi zašto je nedostajao redovan kontakt između podnositeljke i M. Sud je utvrdio i da je  podnositeljka došla u Centar K. na dva zakazana sastanka sa maloletnim M. - 7. i 20. oktobra 2017. godine. Sud je takođe konstatovao napore podnositeljke da se regulišu njena prava na lični kontakt sa M. U svojoj žalbi od 1. septembra 2017. godine protiv odluke Centra A. od 16. avgusta iste godine, podnositeljka se, između ostalog, prituživala da nije imala nikakav kontakt sa M. otkako je smešten u hraniteljsku porodicu. Dana 22. septembra 2017. godine zatražila je od Centra A. da joj se odobri pravo na kontakt sa M. Ona se 9. decembra 2017. godine ponovo žalila Centru A. na nedostatak redovnog kontakta sa M. i rekla da ga je videla samo dva puta otkako je smešten u hraniteljsku porodicu. U svojoj žalbi od 22. januara 2018. godine protiv odluke Centra A. od 29. decembra 2017., podnositeljka se ponovo žalila Ministarstvu zbog nedostatka kontakta sa M., njenim sinom. Navela je da u periodu između 12. marta i novembra 2018. godine nije bila u mogućnosti da se odazove pozivu Centra A. zbog povrede noge i terapije koju je zbog toga primala. U vezi sa tim, podnositeljka je priložila medicinsku dokumentaciju i izjavila da je već podnela istu dokumentaciju Centru A. i da je telefonom pozvala Centar A. da obavesti zaposlene da nije u mogućnosti da dođe u njihove prostorije. Međutim, ponovo nema objašnjenja zašto kontakt između podnositeljke i M. nije nastavljen nakon toga.

Sud je istakao da država ima pozitivnu obavezu na osnovu člana 8. Konvencije da preduzima mere radi spajanja dece sa roditeljima. U ovom predmetu, domaći organi su sproveli tek ograničene provere da li je moguće ostvariti vezu između roditelja i deteta, ali to nije predstavljalo dovoljno ozbiljan i trajan napor koji bi se mogao razumno očekivati.

Sud je naglasio da je najmanje što se od vlasti očekuje da s vremena na vreme ponovo procenjuju porodičnu situaciju i proveravaju da li je došlo do poboljšanja, jer će u suprotnom mogućnost spajanja postepeno nestati, naročito ako se roditeljima uopšte ne dozvoljava kontakt ili je on veoma redak. Ograničenja i zabrane pristupa detetu nisu pripremala teren za ponovno spajanje porodice, već su ga naprotiv otežavala. U ovom slučaju uočljiv je izrazito negativan stav domaćih organa, koji su uporno polazili od pretpostavke da je dugotrajno hraniteljstvo nužno rešenje, a pritom nisu ulagali napore da ozbiljno razmotre mogućnost okončanja hraniteljstva i prikupe sve relevantne dokaze o eventualnom poboljšanju porodičnih uslova kod podnosilaca predstavke.

Sud je  uočio da je stav zaposlenih Centra A. prema podnosiocima u velikoj meri bio povezan sa događajima koji su prethodili izricanju naloga za hitan privremeni smeštaj maloletnog M. u hraniteljsku porodicu, kao što su lišavanje roditeljskih prava podnosilaca u odnosu na njihova druga dva deteta, osude podnosioca za porodično nasilje i njegov alkoholizam. Iako te činjenice nisu ni na koji način beznačajne, nije bilo ozbiljnog pokušaja da se proceni da li je došlo do bilo kakvog napretka u sposobnosti podnosilaca da brinu o M., tvrdnji podnosioca da je trezan od 2016. godine, niti kako se promenio njegov stav prema prethodnim delima porodičnog nasilja.

Nedostatak adekvatnog početnog odgovora organa vlasti na predmetnu situaciju i njihov nedostatak napora da ponovo uspostave redovan kontakt između M. i podnositeljke, a potom i podnosioca, i moguće ponovno spajanje M. sa roditeljima, rezultirali su potpunim otuđenjem M. od roditelja, što je očigledno iz izveštaja nadležnih ustanova socijalne zaštite o njihovim najnovijim susretima krajem 2024. i početkom 2025. godine.

Navedena razmatranja su bila dovoljna Sudu da zaključi da domaći organi nisu preduzele adekvatne i blagovremene korake da pravilno reše pitanje kontinuiranog smeštaja M. u hraniteljskoj porodici i da nisu obezbedili održavanje redovnog ličnog kontakata između podnosilaca i njihovog deteta.

Stoga je Sud utvrdio povredu prava podnosilaca na poštovanje njihovog porodičnog života zagarantovanog članom 8. Konvencije u tom pogledu.

Sud je utvrdio da je u slučajevima koji se odnose na porodična pitanja za podnosioca predstavke takođe relevantno razmatranje i detaljna analiza mogućih posledica koje bi prekomerno trajanje sudskog postupka moglo imati, posebno na uživanje prava na poštovanje porodičnog života.

Sporni postupak za lišenje roditeljskog prava je započet 22. maja 2019. godine i još uvek je u toku. Stoga je do sada trajao približno šest godina. Taj postupak je imao snažan uticaj na odnose podnosilaca i M., a svaka neizvesnost u tom pogledu imala je ozbiljan uticaj na podnosioce. Štaviše, postupak se odnosio i na privremene mere u vezi sa njihovim kontaktom sa maloletnim M. U predmetnom postupku, podnosioci su po oceni Suda delovali brzo i nisu izazvali nikakva odlaganja.

Po oceni Suda u ovom slučaju nema naznaka da je dužina postupka bila posledica napora da se ponovo uspostavi lični kontakt tj. odnosi između podnosilaca i M., njihovog sina. Podnosioci su više puta zahtevali od sudova da regulišu njihov kontakt sa M. i da obezbede redovniji kontakt. Domaći sudovi i drugi organi su uglavnom ostali pasivni s tim u vezi.

S obzirom na ove okolnosti, Sud je ocenio da je nedostatak brzog odgovora u tom pogledu negativno uticao na odnos podnosilaca i M., koji se čini da se potpuno otuđio od svojih roditelja - podnosilaca. Ovo je imalo negativan uticaj na porodični život podnosilaca i predstavlja povredu člana 8. Konvencije.

PRAVIČNO ZADOVOLJENJE (član 41. Konvencije)

Podnosioci nisu podneli zahtev za pravično zadovoljene na osnovu člana 41. Konvencije, tako da Sud nije odredio bilo kakav novčani iznos na ime nematerijalne štete ili troškova postupka.