AKSÜNGÜR i drugi protiv Srbije

Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Sud) je 20. maja 2025. doneo, a 24. juna iste godine objavio presudu u predmetu Aksungur i drugi protiv Srbije, br. 69080/13, 67091/14, 3997/15, 20444/15 i 23307/15.

Presudu je jednoglasno donelo Veće i postala je pravnosnažna 24. septembra 2025. godine.

OKOLNOSTI SLUČAJA

Podnosioci predstavki (u daljem tekstu: podnosioci), gospoda Adem Aksüngür, Ensar Kaya, Zekı Dınlemez, Ahmet Karabulut i Abdullah Coșkun, državljani su Nemačke (gospodin Aksüngür) ili Turske ili imaju oba držaljanstva (gospodin Coșkun). Žive u Nemačkoj, Francuskoj (gospodin Dınlemez) i Holandiji (gospodin Karabulut).

U periodu od 2012. do 2014. godine, podnosioci su, svako posebno, zaustavljeni na različitim graničnim prelazima tokom putovanja kroz Srbiju na putu ili ka Turskoj ili iz Turske. Prilikom pretresa vozila ili razgovora sa podnosiocima je ustanovljeno da kod sebe imaju više od 10.000 evra, koji iznos je zakonom propisan kao maksimalni za fizička lica za prenos preko granice bez prijavljivanja. Neki od podnosilaca su imali potvrde koje dokazuju poreklo novca. Carinski službenici su dozvolile podnosiocima da zadrže po 10.000 evra, a privremeno su im zaplenili iznose preko napred navedene granice kao „nezakonito stečen novac“.

Podnosioci su kasnije oglašeni krivim za prekršaje prema članu 63. stav 1. Zakona o deviznom poslovanju, jer nisu postupili u skladu sa obavezom prijave novca koji prelazi iznos od 10.000 evra pri ulasku ili izlasku iz zemlje, kao ni sa drugim zahtevima u vezi sa ličnim i fizičkim prenosom novca preko granice.

Prekršajni sudovi su u dva stepena prihvatili tvrdnje podnosilaca da su vlasnici spornog novca i/ili da je bio zakonito stečen. Međutim, pored novčane kazne u iznosu od 70 do 550 evra, podnosiocima je izrečena i zaštitna mera oduzimanja predmeta prekršaja  - novac - u iznosu od 60% zaplenjene sume (53,000 evra) u slučaju prvog podnosioca, ili u potpunosti (u svim ostalim slučajevima - iznosi se kreću od 14,425 do 25,020 evra).

Nezadovoljni ishodom postupaka pred prekršajnim sudovima, podnosiloci su izjavili Ustavnom sudu ustavne žalbe.

Ustavni sud je odbacio ustavne žalbe podnosilaca (Už-7286/2012, Už-6637/2012, Už-5608/2013 Už-7485/2012 i Už-5608/2013).

PRITUŽBE PODNOSILACA I POSTUPAK PRED SUDOM

Podnosioci su podneli predstavke Sudu u periodu između 17. juna 2013. i 4. maja 2015. godine.

Pozivajući se na član 1. Protokola broj 1 uz Konvenciju (zaštita imovine), podnosioci su tvrdili da je oduzimanje njihovog novca bilo nezakonito, neproporcionalno i da nije bilo u javnom interesu.

ODLUKA SUDA

Između Vlade i podnosilaca nije bilo sporno da je novac bio isključiva svojina podnosilaca i da je oduzimanje neprijavljenog novca od strane prekršajnih sudova predstavljalo mešanje u njihovu imovinu.

Oduzimanje je bilo u skladu sa zakonom - stavom 1. i 2. člana 64. Zakona o deviznom poslovanju - koji propisuje, pored ostalog, potpuno ili delimično oduzimanje predmeta prekršaja. Međutim, Sud je utvrdio da ne samo da je nejasna formulacija navedenog člana koja je neprecizna u bitnim elementima u pogledu okolnosti bilo koje situacije koja bi dovela do potpunog ili delimičnog oduzimanja predmeta prekršaja, već da je i praksa prekršajnih sudova, uključujući i Ustavni sud, bila nedosledna, te da stoga nije uspela da razjasni predvidive posledice oduzimanja i da jasno otkloni sumnje u tumačenju u pogledu diskrecionog prava koje im je povereno u bilo kojoj situaciji koja bi dovela do potpunog ili delimičnog oduzimanja predmeta prekršaja.

Sud je dalje primetio da relevantni zakon nije propisao iznos strane valute koji nerezident može zakonito da prenese preko srpske granice, već samo da je to podložno zahtevima prijave i potvrde.

Vlada je tvrdila da je mešanje u prava podnosilaca imalo za cilj sprečavanje pranja novca. Sud je, primetivši da domaći sudovi nisu utvrdili bilo kakvu lošu nameru na strani podnosilaca, izrazio sumnju da je mešanje služilo cilju sprečavanja pranja novca. Štaviše, iz dostupnih informacija u spisima predmeta ne proizilazi da su carinski organi obavestili Kancelariju za sprečavanje pranja novca o neprijavljenom novcu zaplenjenom od bilo kog od podnosilaca.

Štaviše, po oceni Suda, nije bilo naznaka da su podnosioci ikada bili osumnjičeni za bilo kakvu kriminalnu aktivnost (npr. krijumčarenje) ili da je predmetni novac stečen kriminalnom radnjom, što dovodi u pitanje da li je svrha oduzimanja zaista bila sprečavanje nezakonitih aktivnosti. U suštini, nakon sprovedenog postupka i ispitivanja o poreklu i odredištu nošenog novca, podnosioci su oglašeni odgovornim (krivim) samo za prekršaj zbog neprijavljivanja novca.

Oduzeti novac - najvećim delom štednja ili rezultat prodaje imovine - bio je bitan za podnosioce. Sa druge strane, imajući u vidu da nisu izbegli plaćanje poreza ili prouzrokovali odliv kapitala iz Srbije (a novac je mogao doći odakle god), šteta za državu Srbiju bi bila u nesastavljanju potvrde i bila bi neznatna.

Čini se da su domaći sudovi smatrali da je predmetni prekršaj automatski nalagao obavezno i potpuno oduzimanje, jer Vlada nije pružila bilo kakve druge primere delimičnog oduzimanja, osim slučaja gospodina A. U ovim okolnostima domaći sudovi nisu sproveli adekvatno ispitivanje srazmernosti odgovarajućih novčanih kazni i oduzimanja imovine, koje su obe bile kaznene mere, nisu argumentovano obrazložili zašto su izrečene sankcije bile neophodne da bi se postigao željeni cilj u okolnostima svakog pojedinačnog slučaja. Konkretno, Sud je ponovio da željeni odvraćajući i kazneni cilj treba da odgovara težini izvršenog prekršaja, a ne težini bilo kog pretpostavljenog prekršaja koji zapravo nije utvrđen, kao što je pranje novca ili utaja carina.

Sveukupno, Sud je utvrdio da širok i neprecizan zakonski okvir, zajedno sa uskim obimom preispitivanja koje su sproveli domaći sudovi, nije mogao da obezbedi neophodnu pravičnu ravnotežu između zahteva opšteg interesa i zaštite prava podnosilaca na mirno uživanje njihove imovine. Domaći sudovi nisu sproveli adekvatnu analizu koje sankcije su bile neophodne u svakom pojedinačnom slučaju.

Shodno svemu iznetom, Sud je utvrdio da je došlo do povrede prava na nesmetano uživanje imovine iz člana 1. Protokola broj 1. uz Konvenciju.

PRAVIČNO ZADOVOLJENJE (član 41. Konvencije)

Sud je obavezao Republiku Srbiju da na ime naknade materijalne štete prvom podnosiocu isplati iznos od 53.000 evra, drugom podnosiocu iznos od 20.000 evra, trećem podnosiocu iznos od 14.800 evra, četvrtom podnosiocu iznos od 14.425 evra i petom podnosiocu iznos od 25.020 evra, dok je u odnosu na prvog podnosioca ocenio da utvrđivanje povrede sȃmo po sebi predstavlja dovoljno pravično zadovoljenje za nematerijalnu štetu koju je pretrpeo.

Sud je obavezao Republiku Srbiju da na ime naknade troškova postupka isplati po 1700 evra za prva tri podnosioca i po 1750 evra za preostala dva podnosioca.