A.A. protiv Srbije

Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Sud) je 14. oktobra 2025. godine doneo, a 20. novembra 2025. objavio odluku u predmetu A.A. protiv Srbije, broj 50898/20.

Odluku je jednoglasno donelo sedmočlano Veće.

Predmet je Republici Srbiji komuniciran kao impact case (slučaj od uticaja).

OKOLNOSTI SLUČAJA

Podnosilac predstavke (u daljem tekstu: podnosilac) je avganistanski državljanin koji je imao status tražioca azila u Republici Srbiji koji se za vreme vanrednog stanja proglašenog zbog opasnosti od širenja zarazne bolesti COVID-19 nalazio u Centru za azil u Krnjači. Podnosilac je u to vreme bio maloletno lice bez pratnje, a 4. oktobra 2020. godine je napunio 18 godina.

Dana 10. marta 2020. godine Vlada Republike Srbije donela je Odluku o proglašenju bolesti COVID-19 zaraznom bolešću čije je sprečavanje i suzbijanje od interesa za Republiku Srbiju. Ova odluka je stupila na snagu istog dana.

U skladu sa pomenutom odlukom, dana 15. marta 2020. godine, predsednik Republike, predsednica Narodne skupštine i predsednica Vlade doneli su Odluku o proglašenju vanrednog stanja na teritoriji Republike Srbije, koja je istog dana stupila na snagu. Tog dana, Vlada Republike Srbije je donela i Uredbu o merama za vreme vanrednog stanja, kojom je, između ostalog, bilo predviđeno da Ministarstvo unutrašnjih poslova, uz saglasnost Ministarstva zdravlja, ima mogućnost da privremeno ograniči ili zabrani kretanje licima na javnim mestima, a zabranjena su bila sva okupljanja, u zatvorenom i na otvorenom prostoru.

Sutradan, 16. marta 2020. godine, Vlada je donela Odluku o privremenom ograničenju kretanja tražilaca azila i iregularnih migranata smeštenih u centrima za azil i prihvatnim centrima u Republici Srbiji. Odlukom je predviđen pojačan nadzor i obezbeđenje ovih objekata, a propisani su i slučajevi odstupanja od privremenog ograničenja kretanja. U pitanju su bile situacije kada je to u datim okolnostima opravdano (npr. odlazak kod lekara) i u tim situacijama neophodna je bila posebna dozvola sa određenim vremenskim ograničenjem, izdata od strane Komesarijata za izbeglice i migracije Republike Srbije.

Tokom trajanja vanrednog stanja, Vlada je donosila razne uredbe i odluke kojima je popuštala stroge mere potpunog ograničenja kretanja koje su važile za određene kategorije lica (npr. penzionere). Sa poboljšanjem epidemiološke situacije dozvoljen je rad određenim delatnostima, kao što su zelene pijace, kozmetički saloni, teretane i dr. Međutim, sve do okončanja vanrednog stanja nije donet nijedan pravni propis kojim su na bilo koji način bila ublažena ograničenja slobode kretanja tražilaca azila i iregularnih migranata smeštenih u centrima za azil i prihvatnim centrima.

Odluka Vlade o ukidanju vanrednog stanja doneta je 6. maja 2020. godine. Već sutradan, 7. maja 2020. godine, ministar zdravlja doneo je Naredbu o ograničenju kretanja na prilazima otvorenom prostoru i objektima prihvatnih centara za migrante i centara za azil („Službeni glasnik broj 66/20) kojom je korisnicima ovih centara i dalje bilo zabranjeno napuštanje istih. Trajanje mera precizirano je na neodređen način „do prestanka opasnosti od širenja zarazne bolesti COVID-19 na teritoriji Republike Srbije“. Ova naredba bila je na snazi narednih sedam dana, da bi Naredbom ministra zdravlja od 14. maja 2020. godine bila ukinuta.

Ustavni sud je odlukom IUo-45/2020 od 17. septembra 2020. godine utvrdio da odredbe člana 4v stav 6, i člana 4d stav 2. Uredbe o merama za vreme vanrednog stanja („Službeni glasnik RS“, br. 31/20, 36/20, 38/20, 39/20, 43/20, 47/20, 49/20, 53/20, 56/20, 57/20, 58/20 i 60/20) i člana 2. Uredbe o prekršaju za kršenje Naredbe ministra unutrašnjih poslova o ograničenju i zabrani kretanja lica na teritoriji Republike Srbije („Službeni glasnik RS“, broj 39/20) nisu u vreme važenja bile u saglasnosti sa Ustavom i potvrđenim međunarodnim ugovorom, u delu koji glasi: „bez obzira na zabranu iz člana 8. stav 3. Zakona o prekršajima“, a u pogledu utvrđivanja neustavnosti i nezakonitosti odredaba čl. 1a, 2. i 3. Uredbe o merama za vreme vanrednog stanja i utvrđivanja neustavnosti Naredbe o ograničenju i zabrani kretanja lica na teritoriji Republike Srbije postupak je obustavljen.

Podnosilac je kritikovao gorepomenutu odluku u smislu da Ustavni sud nije na pravilan način primenio kriterijume iz prakse Suda prilikom davanja ocene da li se ograničenje kretanja tražilaca azila i iregularnih migranata smeštenih u centrima za azil i prihvatnim centrima u Republici Srbiji može smatrati lišenjem slobode. Takođe, prema mišljenju podnosioca, kriterijumi za ocenu postojanja diskriminacije nisu pravilno primenjeni.

PRITUŽBE PODNOSIOCA I POSTUPAK PRED SUDOM

Podnosilac je predstavku Sudu podneo 14. novembra 2020. godine.

Podnosilac se u predstavci prituživao na povredu prava na slobodu i bezbednost iz člana 5. st. 1.- 5. Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija), tvrdeći da mu je to pravo bilo dovedeno u pitanje proglašenim merama Vlade Republike Srbije, kao i da nije mogao da traži naknadu za navodno nezakonito i proizvoljno lišenje slobode kojem je bio podvrgnut. Podnosilac je tvrdio da je bio i žrtva diskriminacije, suprotno članu 14. Konvencije koji utvrđuje njenu zabranu.

ODLUKA SUDA

Vlada je iznela nekoliko prigovora u pogledu prihvatljivosti pritužbi podnosioca. Osporila je istinitost njegovog identiteta zbog razlike u imenu i datumu rođenja navedenih u ličnoj karti i obrascu uz predstavku. Takođe je tvrdila da podnosilac nikada nije tražio od Komesarijata za izbeglice i migracije dozvolu da napusti centar tokom perioda ograničenja kretanja, niti se žalio Komesarijatu za izbeglice i migracije na uslove u centru.

Podnosilac je tvrdio da u vreme kada je stigao u Srbiju njegova porodica nije imala lična dokumenta, pa je koristio prezime zasnovano na poreklu svojih predaka. Nakon što je njegova porodica dobila lična dokumenta, svi su koristili prezime zasnovano na imenu njegovog oca, koje je on dao nemačkim vlastima.

Sud je, s obzirom na raspoložive informacije, zaključio da objašnjenje podnosioca u vezi sa njegovim identitetom nije verodostojno, a nije dato nikakvo obrazloženje u vezi sa njegovim stvarnim datumom rođenja. Podnosilac, osim opštih i apstraktnih primedbi u vezi sa situacijom u Centru za azil Krnjača tokom sprovođenja osporene mere, nije pružio nikakve informacije o svojoj situaciji u datom trenutku, niti je izneo argumente o konkretnom uticaju tih mera na njega lično. Sud je konstatovao da u spisima predmeta nema dokaza da je podnosilac podnosio zahtev za putovanje i da mu je ta mogućnost uskraćena.

Iz iznetih razloga, Sud je utvrdio da se podnosilac ne može smatrati žrtvom u smislu člana 34. Konvencije i njegovu predstavku je odbacio kao ratione personae nekompatibilnu sa Konvencijom i protokolima uz nju, u smislu člana 35. stav 3(a) Konvencije.