ÇOBANTUR TURİZM TİCARET VE NAKLİYAT LTD. ŞTİ. protiv Srbije

Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Sud) je 3. juna 2025.  doneo, a 24. juna iste godine objavio presudu u predmetu ÇOBANTUR TURİZM TİCARET VE NAKLİYAT LTD. ŞTİ. protiv Srbije, broj 32398/19.

Presudu je doneo tročlani Odbor.

OKOLNOSTI SLUČAJA

Dana 5. avgusta 2016. godine, teretno vozilo preduzeća podnosioca predstavke je bilo zaplenjeno pošto je granična policija Srbije otkrila da je korišćeno za prevoz ilegalnih migranata.

Viši sud u Sremskoj Mitrovici je 21. marta 2017. godine, pravosnažnom presudom, osudio vozača vozila na zatvorsku kaznu zbog krivičnog dela nedozvoljenog prelaza državne granice i krijumčarenja  ljudi iz člana 350. stav 2. Krivičnog zakonika (u daljem tekstu: KZ) i izrekao meru bezbednosti oduzimanje vozila. Preduzeće podnosilac nije krivično gonjeno ni u Srbiji, niti u Turskoj.

Preduzeće podnosilac je učestvovalo u krivičnom postupku kao oštećena strana i protivilo se oduzimanju. Tvrdilo je da nije učestvovalo niti imalo saznanja o delu i da vozilo nije bilo prepravljeno da bi se sakrili ilegalni migranti. Ipak, domaći sudovi su se pozvali na čl. 87. i 350. KZ saglasno kojima bilo koje vozilo upotrebljeno radi činjenja krivičnog dela mora biti oduzeto kao takvo, s obzirom da je takva mera kao obavezna propisana zakonom, bez obzira na učešće vlasnika u izvršenju krivičnog dela. Predmetno vozilo je postalo javna svojina države.

Ustavni sud je 17. januara 2019. godine odbacio ustavnu žalbu preduzeća podnosioca u kojoj se pozivalo na povredu prava na pravično suđenje i prava na mirno uživanje imovine.

PRITUŽBE PREDUZEĆA PODNOSIOCA I POSTUPAK PRED SUDOM

Preduzeće podnosilac je podnelo predstavku Sudu 10. juna 2019. godine.

U predstavci su iznete pritužbe zbog povrede prava na mirno uživanje imovine iz člana 1. Protokola broj 1 uz Konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija), jer su domaće vlasti arbitrarno primenile pravo propustivši da razmotre ponašanje preduzeća podnosioca koje je bilo u dobroj veri i njegova imovinska prava. Preduzeće podnosilac je tvrdilo da sporno oduzimanje nije bilo ni pravično niti srazmerno.

ODLUKA SUDA

Sud je ocenio da se zaplena i oduzimanje vozila preduzeća podnosioca nedvosmisleno smatra mešanjem u njegova imovinska prava. Nadalje, smatrao je da nije sporan uslov zakonitosti ili legitimnog cilja ove mere, te da je jedini preostali važan faktor njena proporcionalnost.

Dalje, Sud je konstatovao da je preduzeće podnosilac tražilo vraćanje svog vozila, i protivilo se njegovom oduzimanju u krivičnom postupku vođenom protiv vozača kamiona, kao i pred Ustavnim sudom, ali da su domaći sudovi, uključujući i Ustavni sud, tumačili domaće zakonodavstvo tako da je oduzimanje svakog vozila upotrebljenog za izvršenje krivičnog dela obavezno, bez obzira na pažnju i dobru veru od strane vlasnika.

Posledično, iako je postojala mogućnost da podnosilac iznese svoje argumente pred nadležnim organima, ostaju sledeće činjenice - nije bilo indicija da je preduzeće podnosioca učestvovalo u izvršenju krivičnog dela, ono nije imalo saznanja o kriminalnim aktivnostima vozača, niti je pokazalo nemar u pogledu redovnih kontrola vozila. U takvim okolnostima, Sud je ocenio da preduzeće podnosilac nije raspolagalo delotvornim sredstvima da obezbedi povraćaj svog vozila, pri čemu relevantno domaće zakonodavstvo i sudska praksa nisu uzeli u obzir postojanje ili nepostojanje uzročne veze između ponašanja podnosioca i izvršenog krivičnog dela. Prema tome, Sud nije prihvatio argument Vlade da je nasumična priroda mere bila uspešno ublažena mogućnošću preduzeća podnosioca da iznese svoje argumente pred domaćim sudom.

Štaviše, Sud nije prihvatio ni argument Vlade da je preduzeće podnosilac imalo delotvornu priliku da dobije nadoknadu za svoj materijalni gubitak tražeći je od vozača osuđenog za krijumčarenje ljudi koji je bio strana odgovorna za štetu koju je preduzeće pretrpelo. U sličnoj situaciji, Sud je prethodno odlučio da iz prirode ovakvog tužbenog zahteva za naknadu proizilazi neizvesnost za bona fide vlasnika oduzete imovine zato što bi moglo da se otkrije da je učinilac insolventan. Tužba za naknadu štete ne nudi bona fide vlasnicima priliku da iznesu svoj slučaj pred nadležnim domaćim organima.

Sud je polazeći od navedenog zauzeo stav da se obaveznim oduzimanjem vozila preduzeća podnosioca, u  kombinaciji sa odsustvom stvarne mogućnosti da dobije nadoknadu za taj gubitak, ne uzima dovoljno u obzir imovinski interes podnosioca i da nije postignuta pravična ravnoteža između zahteva opšteg interesa i prava preduzeća podnosioca na mirno uživanje svoje imovine, te da je pojedinačni teret stavljen na preduzeće podnosioca bio prekomeran.

S obzirom na izneto, Sud je utvrdio da je došlo do povrede prava na mirno uživanje imovine preduzeća podnosioca utvrđenog članom 1. Protokola broj 1 uz Konvenciju.

PRAVIČNO ZADOVOLJENJE (član 41. Konvencije)

Preduzeće podnosilac nije tražilo ni materijalnu, niti nematerijalnu štetu u skladu sa Pravilom 60. Poslovnika Suda. Sud nije uočio nikakvu izuzetnu okolnost koja bi zahtevala da se dodeli pravično zadovoljenje za nematerijalnu štetu u konkretnom slučaju.