Заседање Великог већа у вези са дневницама резервиста који су били ангажовани у Југословенској војсци 1999. године.

У среду, 15. маја 2013. године у 9.15 часова одржано је заседање Великог већа Европског суда за људска права у предмету Вучковић и други подносиоци представке против Србије.

Предмет се односи на исплату дневница свим резервистима који су били ангажовани у Југословенској војсци за време НАТО интервенције у Србији од марта до јуна 1999. године. Свих тридесет подносилаца представке су држављњани Србије, који углавном живе у нишкој области (Србија). Сви они су били мобилисани од стране Југословенске војске за време НАТО интервенције у Србији. На основу тога су имали право на дневнице у периоду од марта до јуна 1999. године. После демобилизације Влада Србије је наводно одбила да изврши своју обавезу према резервистима, укључујући и подносиоце представке. Резервисти су организовали серију јавних протеста, а после дужих преговора, Влада је 11. јануара 2008. године прихватила да неким резервистима исплати одређена давања, посебно онима са пребивалиштем у седам општина које се сматрају „неразвијеним“. Подносиоци представке, који нису имали пребивалиште у овим општинама, поднели су тужбе парничном суду у Србији, са захтевом за исплату дневница и тврдећи да су дискриминисани. Све ове тужбе су одбијене, укључујући и одбијање од стране Уставног суда. Ослањајући се на члан 1. Протокола број 1 (заштита имовине), члан 14. (забрана дискриминације) и члан 1. Протокола број 12 (општа забрана дискриминације), подносиоци представке жале се на дискриминацију у вези са исплатом предметних дневница.

Представка је поднета Европском суду за људска права 14. фебруара 2011. године.

У пресуди већа од 28. августа 2012. године Суд је утврдио, између осталог, са шест гласова против једног, да је дошло до повреде члана 14. у вези са чланом 1. Протокола број 1. Он је утврдило да није било „објективног и оправданог објашњења“ да подносиоци представке буду другачије третирани само на основу пребивалишта. Суд је посебно утврдио да су исплате биле дневнице, а не социјална помоћ, и да је реаговање Владе Србије на целу ситуацију било произвољно пошто резервисти из седам „неразвијених“ општина ни у једном тренутку нису имали обавезу да доказују своје слабо имовинско стање.

Суд је такође указао, према члану 46. (којим је извршавање пресуда обавезујуће) да је – пошто је било хиљаде сличних представки пред њим – Србија морала да осигура, у року од шест месеци од дана када пресуда већа постане правоснажна, исплату ратних дневница без дискриминације свим лицима која на њих имају право. Суд је у међувремену одложио све сличне нерешене представке.

Влада је 26. новембра 2012. године затражила да се предмет упути Великом већу према члану 43. (обраћање Великом већу), а веће је 11. фебруара 2013. године усвојило тај захтев.

На усменој расправи пред Великим већем Републику Србију је представљао Славољуб Царић, заступник, Вања Родић, Ненад Петковић, Радослав Арсенијевић, Славиша Вуксановић и Станимирка Ђурђевић, саветници. Подносиоце представке су представљали Срђан Алексић и Бранислава Исаиловић, адвокати, и Марија Лазаревић, саветник.

Према правилима Суда, расправа је почела излагањем заступника подносилаца представке у ограниченом трајању од 30 минута. Срђан Алексић је на самом почетку устврдио да су докази у виду спискова евиденције исплате ратних дневница, које је доставила Влада Републике Србије, фалсификовани од стране Владе. Као потпору своје тврдње додао је да је Влада доставила копије спискова, а не оригиналне документе и да су потписи резервиста исувише „академски“ што, по њему, није карактеристично за резервисте који су углавном пољопривредници. У даљем излагању од стране Б. Исаиловић (иначе, адвокат у Паризу, Француска) представници резервиста остали су при својим ранијим тврдњама како им ратне дневнице по основу учешћу у ратним сукобима током 1999. године, нису исплаћене, да су ове дневнице исплаћене резрвистима са територије седам општина према споразуму Владе са штрајкачким одборима из 2008. године и да су на тај начин они стављени у неравноправан положај. Такође, према мишљењу заступника резервиста, уставна жалба није делотворан правни лек у Србији када су у питању „осетљиви предмети као што је овај“ и из тог разлога они нису имали обавезу да исцрпе сва правна средства у земљи пре обраћања Европском суду.

Заступник Републике Србије је у свом получасовном излагању, на енглеском и француском језику, истакао да су дневнице у потпуности исплаћене ратним резервистима током 1999. и 2000. године и да је Влада о томе доставила неспорне доказе Суду. Самим тим резервисти немају „статус жртве“ у поступку пред Европским судом и практично су злоупотребили право на подношење представке. Такође истакао је да представка није у надлежности Суда ratione materiae, да подносиоци нису исцрпели сва правна средства у земљи (на пример тужбу због дискриминације и уставну жалбу), да нема повреде имовинског права, а самим тим ни дискриминације како је Суд нашао у првостепеној пресуди од августа 2012. године. Заступник је у потпуности оспорио наводе подносилаца представке о томе да су достављени спискови фалсификовани од стране Владе Републике Србије и понудио Суду да Влада достави оверене копије документа као гаранцију да су спискови оригинални. Поред тога одбацио је наводе о неделотворноости уставне жалбе и представио све правне могућности које су подносиоцима биле на располагању у земљи. На крају је истакао да држава жали што је до овог спора дошло, да ће учинити све што је у њеној моћи да поправи положај својих грађана и ратних ветерана и изразио очекивање да ће Суд у новим околностима правилно сагледати све аспекте овог случаја и донети одлуку у корист државе.

У другом делу расправе судије су поставиле питања обема странама, а након паузе свака страна је добила по десет минута да одговори на постављена питања и прокоментарише наводе противне стране.      

Пресуда Великог већа биће донета у року од три месеца и биће јавно објављена. Досадашње искуство показује да она може бити истоветна као првостепена одлука  (малог) седмочланог већа, затим да Велико веће може да модификује првостепену пресуду у неким сегментима, као и да може донети сасвим супротну одлуку и утврдити да нема одговорности Републике Србије за кршење људских права.

Видео запис са усмене расправе пред Великим већем Европског суда за људска права у предмету Вучковић и други подносиоци представке против Србије, можете погледати овде.