Српски ћирилица Srpski latinica

 

Приказ пресуде у предмету Неговановић и др. против Србије, број 29907/16 и 3 др. од 25. јануара 2022, правноснажна 20. јуна 2022. године

Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 25. јануара 2022. године донео пресуду у предмету Неговановић и др. против Србије којом је утврдио да је дошло до повреде члана 1. Протокола 12. (општа забрана дискриминације) уз Конвенцију за заштиту људских права и основних слобода.

Пресуду је донело Веће од 7 судија већином гласова (5 гласова за и 2 гласа против).

Република Србија је, на основу члана 43. став 1. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција) поднела захтев да се предмет изнесе пред Велико веће.

Колегијум од 5 судија Великог већа је 20. јуна 2022. године поднети захтев одбио, те је истог дана, на основу члана 44. став 2. тачка 3) Конвенције, пресуда постала правноснажна.


Предмет се односи на дискриминацију слепих шахиста који су освајали медаље на Шаховској олимпијади слепих и слабовидих. За разлику од других српских спортиста са инвалидитетом и шахиста са здравим видом који су постигли исте или сличне спортске резултате, подносиоцима су ускраћене одређене финансијске бенефиције и награде за постигнуте резултате, као и формално признање кроз почасну диплому, што је, како су подносиоци тврдили, негативно утицало на њихову репутацију.
 
Суд је утврдио да, иако је било легитимно да се домаћи органи фокусирају на највиша спортска достигнућа и најважнија такмичења у систему награђивања, није постојало објективно и разумно оправдање за различито поступање према подносиоцима по основу њиховог инвалидитета.

 

ОКОЛНОСТИ СЛУЧАЈА

Подносиоци представки (у даљем тексту: подносиоци) - Бранко Неговановић, Сретко Аврам, Жива Марков и Драгољуб Баретић - српски су држављани, рођени између 1936. и 1955. године.

У периоду од 1961. до 1992. године, подносиоци су освојили бројне медаље за Југославију, као део националног тима, на Шаховској олимпијади слепих и слабовидих. Највећи успех господина Драгољуба Баретића је било освајање златне медаље, док су остали освојили сребрне медаље.

Влада Републике Србије је 2006. године донела Уредбу о националним признањима и наградама за посебан допринос развоју и афирмацији спорта (у даљем тексту: Уредба), измењену и допуњену 2007, којом је предвиђен национални систем признања и награђивања који се састоји од почасне дипломе, доживотне месечне новчане накнаде и једнократне новчане исплате.

Сазнавши да су њихова имена изостављена у предлогу за додељивање националних признања и националних пензија које је тадашње Министарство просвете спорта упутило Влади, као и након сазнања да су петнаесторици видећих шахиста додељена национална признања и националне пензије, подносиоци су се обратили наведеном Министарству за захтевом да им се обезбеде сва права која им припадају по основу Уредбе. Савез слепих Србије је такође упутио допис надлежном Министарству предложивши да се одређени број шахиста који су на међународним такмичењима освојили медаље, укључујући и подносиоце, званично предложе за национално признање и награде.

Међутим, за разлику од шахиста са здравим видом са сличним признањима, подносиоци нису формално предложени као лица које имају право на оваква признања и награде.

У фебруару 2007. године, Савез слепих Србије је ургирао код надлежног Министарства да се равноправно третирају слепи и слабовиди шахисти у односу на све остале спортисте и шахисте, са или без инвалидитета, који су постигли исте или сличне спортске резултате.

У јулу 2009. године, Савез слепих Србије и подносиоци поднели су додатне захтеве Министарству омладине и спорта. Три месеца касније, наведено Министарство је обавестило подносиоце да не испуњавају правне услове прописане Уредбом и да због тога Влади нису дате препоруке у односу на њих.

Подносиоци су одмах потом поднели грађанску тужбу против Републике Србије тврдећи да су били дискриминисани и обешчашћени у поређењу са свим другим спортистима и шахистима, захтевајући да се утврди постојање дискриминације и да им се исплати штета.

Основни суд у Новом Саду је априла 2010. године пресудио у корист подносилаца утврдивши да су били дискриминисани у поређењу са шахистима са здравим видом и освајачима параолимпијских медаља. Првостепени суд им је досудио новчане надокнаде на име нематеријалне штете због претрпљених душевних болова и повреде њихове части, утврдио је да имају право на почасну диплому као признање за своја достигнућа, доживотну месечну новчану накнаду, као и исплату једнократног новчаног износа.

Апелациони суд у Новом Саду је јула 2011. године укинуо пресуду Основног суда у Новом Саду и предмет вратио првостепеном суду на поновно суђење. У образложењу пресуде је наведено да је пресуда укинута због неправилно и непотпуно утврђеног чињеничног стања услед чега се није могла испитати правилност примене материјалног права. Такође, у образложењу је наведено да захтев подносилаца да се одлучи о поднетим пријавама за доделу националних признања у виду дипломе, новчаних награда и месечних примања не спада у надлежност суда опште наделжности, већ се односи на питања управне природе о којима не може одлучивати грађански суд.

Основни суд у Новом Саду је, након спроведеног поновног поступка, крајем 2011. године донео пресуду којом је у целини усвојио тужбени захтев подносилаца ради накнаде штете због дискриминације, али, у складу са упутством Апелационог суда у Новом Саду, није одлучио о додели националних признања подносиоцима. Конкретно, (а) још једном је утврђено да су били дискриминисани у поређењу са шахистима са здравим видом и освајачима параолимпијских медаља; (б) сваком подносиоцу је досуђена новчана надокнада на име нематеријалне штете у износу од 500.00 РСД (приближно 4.870 EUR) и 405.000 РСД (приближно 3.945 EUR) на име накнаде трошкова парничног поступка.

У поступку по жалби коју је изјавило некадашње Републичко јавно правобранилаштво, Апелациони суд у Новом Саду је јуна 2012. године преиначио првостепену пресуду и одбио тужбени захтев подносилаца. Апелациони суд је, између осталог, навео да Шаховска олимпијада слепих није била међу такмичењима наведеним у Уредби, односно да спорт у коме су се подносиоци такмичили не спада у спортове за које се спортистима додељују национална признања и награде. Дакле, утврђено је да није било дискриминације с обзиром да је Министарство омладине и спорта обавестило подносиоце о наведеном, као и да су подносиоци могли да искористите управни спор што они нису учинили.

Републичко јавно тужилаштво је у септембру 2012. године одбило предлог подносилаца за подизање захтева за заштиту законитости.

Врховни касациони суд је марта 2013. године одбио као неосновану ревизију подносилаца заузевши став да подносиоци нису доказали да су били изложени дискриминацији. По мишљењу Врховног касационог суда, „да би било речи о дискриминацији потребно је неједнако поступање у оквиру исте категорије лица“ а подносиоци „нису доказали да су неким другим лицима која се налазе у истој ситуацији као они (слепи шахисти који су освојили медаље на Шаховској олимпијади слепих) ова права призната, односно да је о таквим захтевима одлучено“. Такође, Врховни касациони суд је истако да је Министарство омладине и спорта поднело Уставном суду иницијативу за покретање поступка уставности и законитости ове Уредбе, која иницијатива је одбачена Закључком Уставног суда Иуо-42/2007 од 9. јула 2013. године.

Подносиоци су поднели Уставном суду уставну жалбу због повреде начела и права зајемчених одредбама члана 21, члана 32. став 1. и члана 36. став 1. Устава Републике Србије. Уставни суд је уставну жалбу подносилаца решењем одбацио.

Подносиоци су имали подршку Међународне шаховске федерације која је третирала слепе шахисте и шахисте са здравим видом као једнаке.

 

ПРИТУЖБЕ ПОДНОСИЛАЦА И ПОСТУПАК ПРЕД СУДОМ

Подносиоци су се притуживали да су били дискриминисани од стране домаћих органа ускраћивањем одређених новчаних награда - доживотне месечне новчане накнаде, као и једнократне новчане исплате - за разлику од свих других спортиста (са или без инвалидитета) и других шахиста са здравим видом, а освајали су слична међународна признања. Такође су се притуживали да им је нарушен углед, јер нису добили почасну диплому.

Све притужбе подносилаца су Влади Републике Србије достављене по члану 14. (забрана дискриминације) у вези са чланом 8. (право на поштовање приватног и породичног живота) и чланом 1. Протокола број 1. (заштита имовине), као и по члану 1. Протокола бр. 12 (општа забрана дискриминације).

Представке су Европском суду поднете 19. маја 2016. године. С обзиром на сличну тему, Суд је представке разматрао заједно у једној пресуди.

 

ОДЛУКА СУДА

Суд је све притужбе подносилаца разматрао само са становишта члана 1. Протокола бр. 12. уз Конвенцију.

Приговор Владе о неисцрпљивању домаћих правних средстава Суд је одбацио уз напомену да се притужбе тичу наводне дискриминације и да није било неразумно што су слепи шахисти тражили обештећење на основу националног антидискриминационог законодавства, који је посебно предвиђао различите облике помоћи жртвама таквог поступања, као и надокнаду евентуалне материјалне и нематеријалне штете. По мишљењу Суда, управни спор не би понудио разумније изгледе за успех. Штавише, Суд је истакао да Уставни суд није одбацио њихове притужбе због тога што нису правилно исцрпели друга правна средства.

Суд је раније закључио да државе имају сужено поље слободне процене(„margin of appreciation“) у успостављању различитог правног третмана за особе са инвалидитетом. Препоруке које је усвојила Парламентарна скупштина Савета Европе (посебно Препорука 1592 (2003) о пуној социјалној инклузији особа са инвалидитетом, усвојена 23. јануара 2003. године) и Конвенција Уједињених нација о правима особа са инвалидитетом (усвојена 13. децембра 2006. године) истичу потребу да се особе са инвалидитетом заштите од дискриминацијског поступања. Претходно наведено, по оцени Суда, укључује обавезу држава да обезбеде „разумно прилагођавање” како би се особама са инвалидитетом омогућила могућност да у потпуности остваре своја права, а пропуст да се то учини, представља дискриминацију.

Будући да су српске власти одлучиле да успоставе систем признања за спортска достигнућа и награђивања, морали су то да ураде на начин који је у складу са чланом 1. Протокола број 12. уз Конвенцију.

Иако је било легитимно да се домаћи органи фокусирају на највиша спортска достигнућа и најважнија такмичења у свом систему награђивања, они, по ставу Суда, нису показали зашто су висока признања која су подносиоци освојили као слепи шахисти била мање значајна од сличних медаља које су освојили шахисти са здравим видом. Престиж игре или спорта не би требало да зависи од тога да ли се њиме баве особе са или без инвалидитета.

Суд је приметио да је сама Уредба поставила Олимпијаду и Параолимпију равноправно, а самим тим су и достигнућа спортиста и спортисткиња са инвалидитетом добила једнаку признатост. Међутим, аргумент Владе о разлици између Олимпијских и параолимпијских спортова није био релевантан, будући да Шаховска олимпијада за шахисте са здравим видом, која је била на листи спортова у Уредби, није била део ни олимпијских ни параолимпијских игара. По закључку Суда, из горенаведеног произилази да су српске власти, када су одлучивале да усвоје овакву законску регулативу, јасно искористиле своје дискреционо право на начин да различито третирају слепе шахисте и здраве шахисте, упркос томе што су освојили слична међународна признања.

Суд је закључио да не постоји објективно и разумно оправдање да се различито третирају слепи шахисти по основу њиховог инвалидитета.

Сходно наведеном, Суд је утврдио повреду члана 1. Протокола број 12. уз Конвенцију.

 

ПРАВИЧНО ЗАДОВОЉЕЊЕ ( члан 41. Конвенције)

Суд је обавезао Републику Србију да подносиоцима на име правичног задовољења исплати износ од по 4,500 EUR на име нематеријалне штете.

Такође, Суд је на име материјалне штете обавезао Републику Србију да подносиоцима исплати све досадашње и све будуће новчане бенефиције и/или накнаде на које би имали право да су шахисти здравог вида са освојеном релевантном медаљом за Југославију на шаховској олимпијади за шахисте са здравим видом, као и све важеће домаће затезне камате само у вези са стеченим бенефицијама и/или наградама.


Преузимање докумената:

САОПШТЕЊА И ВЕСТИ
  • Пресуда у предмету Савић и други против Србије, представке бр. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15,634/15 и 1906/15), објављена 5. априла 2016. године
    Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 5. априла 2016. године једногласно донео пресуду у предмету Савић и...... детаљније
  • Пресуда Европског суда за људска права – Милојевић и други против Србије (бр. 43519/07, 43524/07 и 45247/07), објављена 12. јануара 2016. године
    Европски суд за људска права је у предмету Милојевић и 2 подносиоца против Србије (бр. 43519/07, 43524/07 и 45247/07) објавио...... детаљније
  • ОДЛУКА ЕВРОПСКОГ СУДА ЗА ЉУДСКА ПРАВА У ПРЕДМЕТУ МИКУЛОВИЋ ВУЈИСИЋ ПРОТИВ СРБИЈЕ (представке број 49318/07 и 58216/13).
    Европски суд за људска права (у даљем тексту Суд) је 24. новембра 2015. године једногласно донео Одлуку о недопуштености...... детаљније
  • Пресуда Европског суда за људска права у предмету Станковић и Трајковић против Србије, бр. 37194/08 и бр. 37260/08
    Европски суд за људска права је 22. децембра 2015. године објавио пресуду поводом представки госпође С. Станковић и...... детаљније
  • НАЈАВЕ