Српски ћирилица Srpski latinica

 

Приказ пресуде у предмету Миловановић против Србије , број 56065/10

Европски суд за људска права (у даљем тексту: Европски суд) је 8. октобра 2019. године донео пресуду у предмету Миловановић против Србије, број 56065/10.

Разматрајући представку, Европски суд је навео да сматра да се главни правни проблем који се поставља у представци односи на немогућност подноситељке представке да се поново споји са својом децом и остварује родитељскo право, што значи њено право на поштовање породичног живота. Без обзира на разлику у природи интереса заштићених члановима 6. и 8. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција), Европски суд сматра да би испитивање представке требало искључиво да се бави питањем постављеним на основу члана 8. Конвенције.

ОКОЛНОСТИ ПРЕДМЕТА

I

Подноситељка представке се жалила да домаћи органи нису предузели неопходне мере како би се спровеле одлуке судова у вези са њеним вршењем родитељског права над децом коју јој је бивши супруг (у даљем тексту М.М) одузео 2002. године.

Наиме, у мају 1996. године она и М.М су добили близанце, дечака Д. и девојчицу К.  Подноситељка представке напустила је брачну заједницу у марту 2001. године прво са ћерком, а затим се у септембру и син преселио код ње. У јануару 2002. године, када је подноситељка представке водила децу на лекарски преглед, М. М. их је пресрео, узео децу од подноситељке и од тада па све до 2010. године је систематски спречавао њен било какав контакт са њима, уз претњу насиљем. М.М се преселио са децом и њиховим старијим полубратом у кућу чију је изградњу започео.

У периоду од јануара 2002.  до октобра 2009. године, подноситељка представке је децу виђала током одмора у школи или одмах након школе радним данима. Изгледа да је од октобра 2009. године подноситељка представке могла да виђа своју децу у присуству туженог и/или представника Центра за социјални рад, и то на кратко, а не онако како је то предвиђено судским одлукама. Од јула 2010. године до краја 2011. године, деца су посећивала подноситељку представке неколико сати било суботом или недељом. Према извештају из 2013. године деца су почела да чешће виђају подноситељку представке, и од тада Европски суд није добијао даље информације о њиховом контакту.

Деца су напунила 18 година 2014. године.

II

Поступак за развод брака је окончан 2002. године. Поступак који се тиче старатељства је окончан 16. новембра 2006. године када је постала правноснажна пресуда којом је првостепени суд поверио децу на негу, старање и васпитавање мајци, одредио модел виђања туженог са децом, наложио туженом да плаћа алиментацију и забранио контакт између туженог и деце током три месеца како би им се омогућило да обнове своје емотивне везе са мајком. Ова пресуда је остала неизвршена после бројних покушаја домаћих органа да принуде туженог М.М да се повинује одлуци суда и преда децу подноситељки представке.

Општински суд је  27. фебруара 2003. године изрекао привремену меру о вршењу родитељског права наложивши туженом да преда децу у року од двадесет и четири часа, до окончања парничног поступка. И ова одлука је остала неизвршена после бројних покушаја принудног извршења.

У току 2008. године, М.М је покренуо још један поступак за утврђивање вршења родитељског права. Пресудом од 23. јуна 2010. године Основни суд у Београду му је доделио вршење родитељског права и наложио подноситељки представке плаћање алиментације. Апелациони суд у Београду je 8. децембра укинуо ту пресуду и предмет вратио првостепеном суду на поновно одлучивање. Основни суд је 2011. године обуставио овај поступак, сматрајући тужбу повученом с обзиром да се M.M није појавио на заказаном рочишту. Он се на ову одлуку није жалио.

III

Подноситељка представке је 26. фебруара 2009. године поднела уставну жалбу Уставном суду, тражећи извршење правноснажне пресуде о старатељству и привремене мере о вршењу родитељског права. Такође се жалила на дужину кривичног поступка који је у току у вези са отмицом деце. Позвала се на члан 32. Устава, који одговара члану 6. Конвенције.          

Уставни суд је  23. маја 2012. године утврдио повреду права на суђење у разумном року у погледу дугог трајања извршног поступка у вези са правноснажном пресудом о вршењу родитељког права из октобра 2005. године, а преостали део уставне жалбе је одбацио као неблаговремен.

Уставни суд је одбацио жалбу на неизвршење мере привременог старатељства као неблаговремену. Поступак извршења окончан је у фебруару 2008. године, док је подноситељка представке поднела уставну жалбу у фебруару 2009. године.          

Уставни суд је на крају утврдио да подноситељка представке није могла да се жали на дужину и исход кривичног поступка у којем је учествовала само као оштећена страна без тражења одштете подношењем предлога за остваривање имовинско-правног захтева.

IV

Европски суд је навео да у спису предмета постоји евиденција званичних приговора подноситељке представке на пропусте државе да изврши привремену меру и правноснажну парничну пресуду. Они су упућени: (и) извршном суду 10. и 23. марта 2005. године, 11. априла 2005. године, 1. јуна 2005. године, 19. јула 2005. године, 9. новембра 2005. године, 10. марта 2006. године, 30. октобра 2006. године, 19. јануара 2007. године, 10. септембра 2007. године, 22. октобра 2009. године и 18. марта 2010. године; (ии) председнику Окружног суда 19. јануара 2007. године; и (иии) Министарству правде 25. априла 2005. године. Подноситељка представке је такође тражила подршку и ангажовање Центра за социјални рад у више наврата и обратила се Јавном тужилаштву.   

V

Против М.М је вођен и кривични поступак због отмице деце, који је окончан пресудом Општинског суда од 16. јуна 2006. године којом је утврђено да је М.М крив због пропуста да преда децу особи која има право на старатељство (отмица детета од стране родитеља) између 16. јуна 2003. године и 27. маја 2005. године. Осуђен је на четири месеца затвора, условно на две године. Пресуда је постала је правноснажна 19. октобра 2006. године.

Подноситељка представке је 14. марта 2007. године од  јавног тужилаштва затражила опозив условне осуде с обзиром да је тужени одбио да поступи по одлуци суда и преда јој децу.

Подноситељка представке је као оштећена подигла оптужницу 17. маја 2007. године против туженог због пропуста да јој преда децу. У јануару 2008. године Јавно тужилаштво је преузело кривично гоњење. Суд је 27. децембра 2012. године ослободио оптужбе М.М, констатујући да је његова изјава да није спречио извршење одлуке о преношењу старатељства или контакт са децом истинита. Кривични поступак је још увек био у току на другостепеном суду у време када су стране размењивале своја запажања.       

VI

Неодређеног датума 2007. године, Центар за социјални рад је покренуо поступак против М.М, захтевајући да му се одузме родитељско право због злостављања и отмице деце. Подноситељка представке се придружила поступку као умешач. Објаснила је да је поднела захтев за развод с обзиром да је тужени био физички насилан према њој пред децом.                     

Дана 8. септембра 2008. године, надлежни суд лишио је М.М родитељског права, али испоставиће се да је та одлука накнадно поништена и да је Центар за социјални рад повукао свој првобитни захтев, сматрајући га непримереним, с обзиром да је тужени био једини старатељ са којим су деца навикла да живе.                           

Почетком априла 2005. године, комшиница туженог је поднела пријаву ЦСРР-у, наводећи разне врсте злостављања деце. Жалба је 5. априла 2005. године пренета у полицију, која изгледа одбија да истражи наводе због наводних формалних недостатака у жалби. Такође ће се испоставити да је психолог Центра за социјални рад поднела кривичну пријаву против М.М због његових наводних претњи насиљем њој и њеној деци. 

ДОПУШТЕНОСТ ПРЕДСТАВКЕ

Одлучујући о приговору Владе да је подноситељка изгубила статус „жртве“, јер јој је усвојена уставна жалба и утврђена повреда права на домаћем нивоу, Европски суд је приметио да је поступак који је подноситељка представке покренула како би добила надокнаду због ситуације на коју се жалила Суду трајао пред Уставним судом три и по године, а да није постојала могућност да се предмет решава као приоритетан, што је временски период који се не може уклопити у општи захтев за брзином. Уставни суд је делимично усвојио уставну жалбу подноситељке представке и наложио извршење пресуде о старатељству што је пре могуће. Међутим, није дао мишљење о изводљивости извршења у 2012. години, у светлу времена које је протекло. Уставни поступак само је продужио постојеће одлагање и ситуацију, науштрб права подноситељке представке на поштовање породичног живота. Поступак извршења настављен је и после одлуке Уставног суда.                                   

Европски суд због тога је сматрао да одлука Уставног суда није била одговарајућа и довољна, те да подноситељка представке није изгубила статус „жртве“ повреде члана 8 Конвенције у смислу члана 34. Конвенције.             

ДУЖИНА ТРАЈАЊА ПОСТУПКА ПРЕД УСТАВНИМ СУДОМ

Одлучујући о притужби подноситељке на дужину трајања поступка пред Уставним судом, Европски суд је навео да је поступак пред Уставним судом трајао скоро три године и пет месеци и да ни сложеност предмета нити понашање подноситељке представке не објашњавају дужину поступка већ да поступак подноситељке представке није завршен раније због прекомерног оптерећења Уставног суда.

Европски суд је навео да улога чувара Устава чини посебно неопходном обавезу Уставног суда да приликом одабира предмета за одлучивање понекад узме у обзир и друга питања осим пуког хронолошког редоследа којим ће се случајеви уносити на листу, као што су природа предмета и његов значај у политичком и друштвеном смислу. Наглашено је да, према устаљеној судској пракси, хронично преоптерећење, попут оног у овом случају, не може оправдати претерано дуг поступак пред Уставним судом чиме није испуњен услов „разумног рока“ из члана 6. став 1. Конвенције.

ОСНОВАНОСТ

После детаљног образложења, Европски суд је утврдио бројне пропусте Тужене државе у предузимању адекватних и ефикасних напора, попут предузимања принудних мера ако је неопходно, као и неспособност исте да спроводи оне мере већ изречене ради давања адекватног одговора на приговор туженог у односу на судске налоге и одлуке социјалних служби. Европски суд је нашао да је туженом заправо било дозвољено да користи правосудни систем и одлагања у своју корист све док чињенично стање није било довољно измењено временом како би се омогућило преокретање старатељских права подноситељке представке кроз посебан скуп судских поступака или манипулисањем деце како би они сами донели одлуку.

Узимајући у обзир чињенице случаја, укључујући пролазак времена, најбоље интересе детета, критеријуме утврђене у сопственој судској пракси и изјаве страна у спору, Европски суд сматра у закључку да је, без обзира на поље слободне процене Тужене државе, неизвршење права старатељства подноситељке представке, досуђено привременом мером и правноснажном пресудом, представљало повреду њеног права на поштовање породичног живота загарантованог чланом 8. Конвенције.

ШТЕТА

Суд је утврдио повреду члана 6. став 1. и члана 8. Конвенције и обавезао је Републику Србију да подноситељки представке на име нематеријалне штете исплати износ од 10.000 евра, и на име трошкова поступка износ од 5.300 евра.


Преузимање докумената:

САОПШТЕЊА И ВЕСТИ
  • Пресуда у предмету Савић и други против Србије, представке бр. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15,634/15 и 1906/15), објављена 5. априла 2016. године
    Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 5. априла 2016. године једногласно донео пресуду у предмету Савић и...... детаљније
  • Пресуда Европског суда за људска права – Милојевић и други против Србије (бр. 43519/07, 43524/07 и 45247/07), објављена 12. јануара 2016. године
    Европски суд за људска права је у предмету Милојевић и 2 подносиоца против Србије (бр. 43519/07, 43524/07 и 45247/07) објавио...... детаљније
  • ОДЛУКА ЕВРОПСКОГ СУДА ЗА ЉУДСКА ПРАВА У ПРЕДМЕТУ МИКУЛОВИЋ ВУЈИСИЋ ПРОТИВ СРБИЈЕ (представке број 49318/07 и 58216/13).
    Европски суд за људска права (у даљем тексту Суд) је 24. новембра 2015. године једногласно донео Одлуку о недопуштености...... детаљније
  • Пресуда Европског суда за људска права у предмету Станковић и Трајковић против Србије, бр. 37194/08 и бр. 37260/08
    Европски суд за људска права је 22. децембра 2015. године објавио пресуду поводом представки госпође С. Станковић и...... детаљније
  • НАЈАВЕ