Српски ћирилица Srpski latinica

 

Приказ пресуде Свиленгаћанин и други против Србије (представке бр. 50104/10 и друге)

Европски суд за људска права (у даљем тексту: Европски суд) објавио је 12. јануара 2021. године пресуду седмочланог већа у предмету Свиленгаћанин и други против Србије, представке бр. 50104/10. Овом пресудом Европски суд је утврдио да није било повреде члана 6. став 1. Конвенције у случају подносилаца.

У предмету Свиленгаћанин и други против Србије Европски суд је разматрао два питања у вези са наводном повредом права на правично суђење из члана 6. став 1. Конвенције: прво питање је било питање непристрасности Врховног суда, док се друго питање односило на неуједначеност праксе домаћих судова.

Питање непристрасности суда подносиоци су поставили због тога што су сматрали да је одржавање састанка представника Врховног суда и Министарства одбране, које је касније постало тужена страна у бројним споровима покренутим од стране бивших војних или цивилних лица запослених при Војсци Југославије (касније Војсци Државне заједнице Србије и Црне Горе) међу којима су били и подносиоци представке, било у супротности са захтевима из члана 6. став 1. Конвенције.

Такође, подносиоци су у представкама указали Европском суду на различиту праксу домаћих судова када је реч о надлежности ratione materiae за одлучивање о тужбеним захтевима који се односе на обрачун зарада војних лица и цивила запослених при Војсци.

Европски суд је једногласно одлучио о здруживању представки и допуштености представке у погледу питања непристрасности суда, да би гласањем, са шест гласова „за“ и једним „против“ одлучио да нема повреде права на правично суђење из члана 6. став 1. Конвенције. У погледу неуједначености судске праксе, представка је одбачена као неоснована.

Судија Mourou-Vikström, који се није сагласио са ставом већине, дао је своје издвојено мишљење у коме је образложио због чега сматра да је састанак представника Врховног суда и Министарства одбране представљао догађај који није у складу са захтевима члана 6. Конвенције.

Околности случаја:

Подносиоци представки су држављани Републике Србије који су били запослени при некадашњој Војсци Југославије, касније Војсци Државне заједнице Србије и Црне Горе, као професионална војна лица или цивилна лица. Они су сматрали, као и велики број других лица истог професионалног ангажовања, да њихове плате у периоду од 1. јануара 2000. године па до различитих датума 2003. или 2004. године, нису биле обрачунате у складу са релевантним прописима - Законом о Војсци Југославије, Законом о финансирању СРЈ и Уредбом о платама и другим новчаним примањима професионалних војника и цивилних лица у Војсци Југославије.  Конкретно, подносиоци представки су сматрали да Министар одбране није правилно, нити у складу са прописима, одредио коефицијент за обрачун зарада. Као резултат тога, подносиоци представки су наводно годинама примали месечни приход који је био знатно нижи од оног који је одобрила Савезна влада и који је прописан законом.

У таквим околностима, подносиоци представки у другом, трећем, петом, шестом, осмом, деветом и десетом случају покренули су управне поступке тражећи од надлежних војних пошта које су вршиле обрачун зараде, да зараде обрачунају у складу са њиховим захтевима. Ови захетви су одбијени јер су надлежне војне поште сматрале да исти спадају у надлежност редовних судова. Двоје подносилаца покренуло је управни спор. Врховни војни суд је одбио њихове тужбе, са истим образложењем у погледу надлежности.

У периоду између 2003. и 2007. године, подносиоци представки су поднели засебне парничне тужбе против Републике Србије пред различитим судовима, тражећи исплату накднада на име материјалне штете претрпљене услед неправилног и незаконитог рада Министра одбране, као и исплату заосталих зарада. Надлежни општински судови су у периоду између 2005. и 2009. године, усвојили њихове тужбене захтеве. Судови су утврдили да држава треба да одговара за штету која је нанета војним лицима неправилним и незаконитим радом њених службеника, у складу са чланом 172. Закона о облигационим односима.

На захтев више првостепених судова, Врховни суд Србије усвојио је 31. маја 2005. године правно схватање у коме је утврдио да је поступак пред управним органима одговарајући правни пут којим би се оспорила законитост решења којим се утврђују права или износ зараде или пензије. Парнични судови надлежни су за одлучивање о случајевима који се односе на захтеве за накнаду штете проузроковане незаконитим и неправилним радом државних органа.

У периоду између 2005. и 2010. године, надлежни апелациони судови су пресуђивали у корист или на штету подносилаца представки у погледу главног захтева за накнаду материјалне штете.

Подносиоци који нису имали успеха у парници, али и Република Србија, изјављивали су ревизију пред Врховним судом. Нико од подносилаца представки није остварио успех у поступцима по ревизији, у којима су донете одлуке у периоду између 2007. и 2010. године. Врховни суд је потврдио своје раније усвојено правно схватање.

Састанак представника Врховног суда и Министарства одбране

Подносиоци представки поставили су питање пристрасности Врховног суда, тврдећи да су одлуке које је овај суд доносио резултат споразума који је постигнут на састанку представника овог суда са предстваницима Министарства одбране. О поменутом састанку сазнаје се из поднеска који је упућен Општинском суду у Ужицу 16. марта 2004. године од стране тужиоца у поступку П. 85/04, који није један од подносилаца представки у овом случају. У поднеску стоји да је састанак одржан између тадашњег председника Врховног суда, председника Грађанског одељења и председника првостепеног суда са шефом Дирекције за имовинско-правне послове Министарства одбране са циљем ефективног решавања прилива предмета који преоптерећују правосудни систем и војне органе. Начелно је договорено да првостепени суд донесе међупресуду у погледу правног основа грађанскоправног захтева (дакле, без доношења закључака у погледу висине накнаде). Врховни суд би потом донео коначну одлуку о основаности предмета. Уколико би Врховни суд прихватио парничне тужбе, Министарство би вансудски решило све предмете у току.

Поступци пред Уставним судом

Подносиоци представки поднели су уставне жалбе Уставном суду, позивајући се на чланове 32. и 36. Устава и члан 6. Конвенције. Трећи подносилац представке се у својој уставној жалби поставио је питање непристрасности Врховног суда Србије. Уставни суд је одбио његову уставну жалбу као неосновану. У својој одлуци Уставни суд је истакао да подносилац није успео да прибави доказе о наводној пристрасности или произвољности у одлучивању Врховног суда. Такође, овај суд је закључио да је предметни спор „управна ствар“ о којој ће одлучивати управни органи, а не грађанска ствар која би се решавала пред парничним судовима, с обзиром на то да се тицала законитости одлуке о обрачуну и исплати зарада.

 

НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 6. КОНВЕНЦИЈЕ У ВЕЗИ СА НАВОДНИМ ОДСУСТВОМ НЕПРИСТРАНОСТИ ВРХОВНОГ СУДА РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ

Основаност

Подносиоци представке жалили су се на основу члана 6. Конвенције да се Врховни суд не може сматрати непристрасним због одржавања састанка са представником Министарства одбране. Подносиоци су трвдили да је након овог састанка Врховни суд променио своју праксу и доношењем правног схватања од 31. маја 2005. године утицао на остале судове приликом усвајања пресуда.

Након детаљног приказа општих принципа, објективних и субјективних, који се примењују у пракси Суда по питању непристрасности, Европски суд је истакао да је главно питање које се поставља јесте да ли је у околностима овог случаја одржавање састанка представника Врховног суда са представником Министарства одбране које је касније постала странка у поступку, могло да доведе у сумњу непристрасност Врховног суда у довољној мери да компромитује непристрасност већа која су накнадно одлучивала о ревизијама подносилаца представке и усвајала поменуто правно схватање од 31. маја 2005. године.

Европски суд је заузео став да је легитимно да Врховни суд тражи методе за делотворно решавање потенцијално великог броја предмета које карактерише сложеност чињеничних и правних питања и који, као последицу, може имати велики притисак на војни буџет, поготову када се поставља питање надлежности за одлучивање у овим предметима, што је свакако у делокругу Врховног суда. Састанци са било којом заинтересованом страном, чак и са државним органом, о питањима која су предмет нерешених случајева чији се прилив може предвидети, треба да се одржавају на начин који не подрива процес доношења одлука и поверење јавности у судове.

Што се самог састанка тиче, Европски суд је констатовао да састанак судија и представника Министарства није представљао приватну комуникацију о неком предмету у току, већ јавни састанак који се догодио ван оквира било ког поступка пред самим Врховним судом. У време састанка о коме је реч, а који је морао бити пре 16. марта 2004. године, ни предмети подносилаца представке, као ни други предмети исте врсте нису били пред Врховним судом. Већина тужби подносилаца представке није ни била поднета првостепеном суду. Подносиоци представке нису успели да докажу да је одржавање састанка заиста утицало на непристрасност судија који су одлучивали у њиховом предмету.

У погледу навода подносилаца да је Врховни суд извршио утицај на пресуде нижестепених судова путем усвојеног правног схватања, Европски суд је нагласио да су ови судови искористили своје законско право да траже правно схватање од стране највише судске инстанце, с обзиром на очигледно различиту праксу. У усвојеном правном схватању, Врховни суд је пружио свеобухватно тумачење релевантног законодавства које је изазивало недоумице у овој области. Врховни суд је дао је смернице нижестепеним судовима у вези са предметом, посебно у погледу надлежности управних органа и парничних судова.

Европски суд је усвојио аргументацију Владе и заузео став да је одржавање састанка ради расправе о процесним питањима између двојице судија Врховног суда, председника нижестепеног суда и представника Министарства одбране као странке која се касније појавила у поступку, није било такве природе да доведе у било какву сумњу објективну непристрасност Врховног суда приликом одлучивања ревизијама подносилаца, супротно одлукама нижестепених судова. Забринутост на страни подносилаца није довољна да би се утврдило да су исти били објективно оправдани у смислу судске праксе Европског суда. Сходно томе, Европски суд је заузео став да није дошло до кршења члана 6. Конвенције.

 

НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 6. КОНВЕНЦИЈЕ УСЛЕД НАВОДНЕ НЕУЈЕДНАЧЕНОСТИ СУДСКЕ ПРАКСЕ

Европски суд је најпре резимирао општа начела која се односе на неуједначеност судске праксе, а која су детаљно изложена у предмету Станковић и Трајковић против Србије (бр. 37194/08 и 37260/08, од 22. децембра 2015. године).

Даље, Европски суд је истакао да су, након почетне неусклађености у домаћој пракси и појаве сличних предмета, надлежни нижестепени судови искористили могућност да од Врховног суда затраже тумачење релевантних правних одредби у циљу усклађивања судске праксе. Као резултат њиховог настојања да отклоне неуједначено поступање, Врховни суд је 31. маја 2005. године усвојио правно схватање у коме је утврдио да је поступак пред управним органима одговарајући правни пут којим би се оспорила законитост управне одлуке којом се утврђују права или износ зараде или пензије, док су парнични судови надлежни су за одлучивање о случајевима који  се односе на захтеве за накнаду штете проузроковане незаконитим и неправилним радом државних органа. Од јуна 2005. године надаље је  правно схватање у потпуности примењено, што је довело до елиминисања правне несигурности, док је „крајње ретке изузетке“ Врховни суд исправио на последњем степену, што је подржано од стране Уставног суда у поступцима по уставним жалбама.

Поред тога, Суд је нагласио да се подносиоци представке нису жалили на исход у погледу домаћих захтева, односно на произвољност или заштиту својих имовинских права. Стога, не сматрајући за сходно да се изјасни о томе какав је стварни исход поступака подносилаца представке требало да буде, Суд је заузео став да у судској пракси током релевантног периода у предметима подносилаца представке није било „дубоких и дуготрајних одступања“, која представљају повреду члана 6. став 1. Конвенције. Сходно свему изложеном, Суд је заузео став да је ова притужба очигледно неоснована и да би требало да буде одбачена у складу са чланом 35. став 3(а) и 4. Конвенције.


Преузимање докумената:

САОПШТЕЊА И ВЕСТИ
  • Пресуда у предмету Савић и други против Србије, представке бр. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15,634/15 и 1906/15), објављена 5. априла 2016. године
    Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 5. априла 2016. године једногласно донео пресуду у предмету Савић и...... детаљније
  • Пресуда Европског суда за људска права – Милојевић и други против Србије (бр. 43519/07, 43524/07 и 45247/07), објављена 12. јануара 2016. године
    Европски суд за људска права је у предмету Милојевић и 2 подносиоца против Србије (бр. 43519/07, 43524/07 и 45247/07) објавио...... детаљније
  • ОДЛУКА ЕВРОПСКОГ СУДА ЗА ЉУДСКА ПРАВА У ПРЕДМЕТУ МИКУЛОВИЋ ВУЈИСИЋ ПРОТИВ СРБИЈЕ (представке број 49318/07 и 58216/13).
    Европски суд за људска права (у даљем тексту Суд) је 24. новембра 2015. године једногласно донео Одлуку о недопуштености...... детаљније
  • Пресуда Европског суда за људска права у предмету Станковић и Трајковић против Србије, бр. 37194/08 и бр. 37260/08
    Европски суд за људска права је 22. децембра 2015. године објавио пресуду поводом представки госпође С. Станковић и...... детаљније
  • НАЈАВЕ