Српски ћирилица Srpski latinica

 

Приказ пресуде Актива д.о.о. против Србије (представка бр. 23079/11)

Европски суд за људска права (у даљем тексту: Европски суд) објавио је 19. јануара 2021. године пресуду седмочланог већа у предмету Актива д.о.о против Србије, представка бр. 23079/11. Овом пресудом Европски суд је утврдио да je било повреде права на имовину из члана 1. Протокола 1. уз Конвенцију, док је у погледу притужби подносиоца према члану 6. Конвенције утврдио да нема потребе за испитивањем прихватљивости или основаности његових навода.

У предмету Актива д.о.о против Србије Европски суд је разматрао питање повреде права на мирно уживање имовине подносиоца до кога је дошло услед изрицања мере несразмерне тежине у поступку инспекцијског надзора који је вођен против подносиоца од стране Министарства трговине - Сектора тржишне инспекције. Изреченом мером заплењена је роба коју је предузеће подносилац представке легално увезло, кршећи прописе о евидентирању робе. Роба је продата убрзо након одузимања, а надлежни државни органи нису размотрили могућност изрицања алтернативних мера, попут новчане казне.

ОКОЛНОСТИ СЛУЧАЈА

Крајем 2004. године предузеће подносилац представке је на законит начин увезло око 650 тона глатког и око 252 тоне ребрастог бетонског гвожђа. Роба је ускладиштена  у складиштима која су се налазила у Панчеву и Смедереву, a која нису била у власништву подносиоца представке. У јануару 2005. године извршен је инспекцијски надзор од стране Министарства трговине - Сектора тржишне инспекције, током кога је утврђено кршење прописа о евидентирању увезене робе (КЕПУ књиге).

У поступку инспекцијског надзора, решењима Министарства трговине - Сектора тржишне инспекције од 28. и 31. јануара 2005. године, роба је одузета из оба складишта у складу са одредбама Закона о условима за обављање промета робе, вршење услуга у промету робе и инспекцијском надзору („Службени гласник РС“, бр. 39/86, 20/97, 46/98).

- Поступци у вези са решењем од 28. јануара 2005. године -

Решење о одузимању робе од 28. јануара 2005. године потврђено је од стране надлежног министарства у поступку по жалби. Подносилац је покренуо управни спор пред Врховним судом, који је поништио првостепено решење и наложио понављање поступка. Након тога, још два пута, у поновљеним поступцима, надлежно министарство је доносило идентична решења, а Врховни суд је усвајао тужбу предузећа подносиоца у управном спору, поништавао поменута решења и налагао понављање поступка. У трећем управном спору пред Врховним судом, тужбени захтев подносиоца за поништајем  решења је одбијен и она су остала на снази.

Подносилац представке је поднео Уставном суду уставну жалбу због повреде права на правично суђење из члана 32. Устава, повреде посебних права окривљеног из члана 33. Устава, правне сигурности у казненом праву из члана 34. став 1. и повреде права на имовину из члана 58. Устава. У оквиру поступка по уставној жалби, Уставни суд је тражио од подносиоца представке да допуни наводе и назначи „јасне уставноправне разлоге на којима се, полазећи од Уставом утврђене садржине ознaчених права, заснивају тврдње о њиховој повреди“. Након благовремене допуне уставне жалбе од стране подносиоца, његова уставна жалба је ипак одбачена. Уставни суд је утврдио нису отклоњени недостаци који онемогућавају даље поступање у његовом предмету.

- Прекршајни поступак -

Против подносиоца представке и одговорног лица у предузећу покренут је прекршајни поступак који је је обустављен услед наступања застарелости.

- Поступци у вези са решењем од 31. јануара 2005. године -

Решење од 31. јануара 2005. године прошло је сличан правни пут као и решење од 28. јануара исте године. Након више укидања и враћања на поновни поступак, надлежно министарство је у мају 2012. године донело шесто по реду решење које, овог пута, није било поништено од стране Управног суда.

Подносилац представке изјавио је уставну жалбу Уставном суду због повреде права на правично суђење из члана 32. Устава, права на једнаку заштиту права и на правно средство из члана 36. Устава, као и права на имовину из члана 58. Устава. Његова уставна жалба је усвојена. Уставни суд је утврдио повреду права на правично суђење, поништио спорну пресуду Управног суда и предмет вратио на поновно одлучивање.  

Управни суд је уважио тужбу подносиоца, поништио спорно решење и наложио враћање одузете робе подносиоцу представке. По основу ове пресуде спроведен је извршни поступак. Надлежно министарство поднело је захтев за ревизију, на основу кога је наложено поновно поступање које је још увек у току.

ПОСТУПАК ПРЕД ЕВРОПСКИМ СУДОМ

Ослањајући се на члан 6. Конвенције и члан 1. Протокола бр. 1 уз Конвенцију, предузеће подносилац обратило се представком Европском суду 28. марта 2011. године, са притужбом да је запленом и продајом робе предузећа прекршено његово право на имовину и право на правично суђење.

Имајући у виду да Влада није обавештена о притужбама подносиоца које се односе на решење о заплени од 31. јануара 2005. године и да с тим у вези поступци и даље трају на домађем нивоу, оне нису биле предмет разматрања у конкретном случају пред Европским судом.

ПОВРЕДА ПРАВА НА ИМОВИНУ ИЗ ЧЛАНА 1. ПРОТОКОЛА 1. УЗ КОНВЕНЦИЈУ

- Допуштеност представке -

У погледу допуштености представке Влада је истакла приговор неисцрпљивања домаћих делотворних правних средстава. При том, Влада је истакла да подносилац представке није правилно исцрпео уставну жалбу пред Уставним судом, као и да није искористио парнични поступак за накнаду штете на основу члана 172. Закона о облигационим односима.

- Уставна жалба -

У свом одговору на представку, Влада је детаљно представила поступак пред Уставним судом и доставила сву релевантну документацију. Европски суд је утврдио да је предузеће подносилац представке: припремило уставну жалбу користећи службени образац; (ii) изричито се позвало на релевантне одредбе Устава и Конвенције; (iii) утврдило решење које је сматрало спорним; (iv) навело разлоге за подношење своје уставне  жалбе; и (v) идентификовало потраживање о коме би Уставни суд требало да одлучи.

По мишљењу Европског суда, тако поднета уставна жалба предузећа подносиоца представке у потпуности је била у складу са чланом 85. став 1. Закона о Уставном суду. И поред тога, Уставни суд је ипак затражио допуну уставне жалбе коју је предузеће подносилац представке благовремено  доставило. На крају, Уставни суд је одбацио уставну жалбу услед непоштовања формалних захтева.

У таквим околностима Европски суд је закључио да је релевантна одредба, којом се регулишу формални захтеви за подношење уставне жалбе, примењена са прекомерним формализмом у случају подносиоца.

- Парнични поступак -

Европски суд није прихватио аргументацију Владе да је подносилац представке требало да искористи парнични поступак за накнаду штете на основу члана 172. Закона о облигационим односима. Европски суд је заузео став да било би сувишно очекивати од подносиоца да користи још један правни пут за остваривање потенцијалне накнаде, било путем парничног или неког другог поступка, након што је већ искористило поступак уставне жалбе у оквиру кога је било могуће утврдити кршења права и доделити накнаду од стране Уставног суда. Поред тога, Европски суд је нагласио да Влада није доставила потребне доказе о делотворности овог правног средства.

ОСНОВАНОСТ

- Аргументи Владе -

У погледу основаности представке Влада није оспорила да је изречена мера одузимања робе представљала мешање у мирно уживање имовине предузећа подносиоца представке. Међутим, изрицање такве мере у потпуности је било у складу са материјалним и процесним одредбама домаћег закона. Наиме, на страни тржишног инспектора постојала је законска обавеза да изрекне прописану меру којом се задире у право на имовину правних лица која не послују у складу са законом. Подносиоцу није изречена мера на основу дискреционог овлашћења тржишног инспектора, што би остављало места за расправљање о њеној целисходности и евентуалном наметању прекомерног терета подносиоцу представке.

Што се тиче могућности изрицања неке друге алтернативне мере, Влада је истакла да ниједна друга блажа или мање строга мера није била доступна нити примењива на ситуацију у којој се нашло предузеће подносилац представке. У погледу евентуалног изрицања новчане казне, Влада је истакла да је правна природа ове две мере је различита. Новчана казна представља санкцију, док одузимање робе представља заштитну меру чије је изрицање обавезно.

Продаја заплењене робе тежила је легитимном циљу - заштити од неовлашћене и нерегистроване продаје робе, што је могло довести до озбиљних економских последица по државни буџет. Правична равнотежа између општег интереса и интереса предузећа подносиоца представке била је постигнута изрецањем ове мере.

- Оцена Европског суда -

Европски суд je најпре изнео принципе из своје праксе на које се ослања приликом разматрања притужби у вези са повредом права на имовину. У том смислу, Европски суд је нагласио  да члан 1. Протокола бр. 1 у основи гарантује право на имовину и садржи три различита правила. Прво правило је опште природе и оно поставља принцип мирног уживања имовине. Друго правило односи се на лишавање имовине и подвргава га одређеним условима. Треће правило, признаје да Високе стране уговорнице, између осталог, имају право да регулишу коришћење имовине у складу са општим интересом.

У светлу ових правила, Европски суд је размотрио околности случаја и аргументе страна у поступку.

Он је нагласио да између страна у спору није спорно да је дошло до мешања државе у право предузећа - подносиоца представке на мирно уживање имовине.

Законитост мешања и његов легитимни циљ Европски суд је одлучио да остави као отворена питања, јер је централно питање у премедмету подносиоца представке пропорционалност мешања државе у његово право на имовину.

Пред Европском судом је постављен задатак да процени да ли је мешањем државе постигнута неопходна правична равнотежа између захтева од општег јавног интереса и захтева везаних за заштиту права предузећа подносиоца представке на мирно уживање сопствене имовине.

Пре свега, Европски суд је указао да је прекршајни поступак против предузећа подносиоца представке окончан наступањем застарелости и да подносилац није оглашен кривим за било који прекршај, нити је против њега покренут кривични поступак. Роба која је одузета од подносиоца представке увезена је на законит начин, што представља суштинску разлику у односу на случајеве из праксе Европског суда у којима је постављено слично питање (видети став 83. пресуде Актива д.о.о.)

Приликом разматрања питања пропорционалности, Аргументи Владе нису прихваћени. Европски суд је нагласио да надлежни државни органи нису разматрали да ли је легитимни циљ државе могао бити постигнут неким другим средствима. Влада је тврдила да предузећу подносиоцу представке и њеном извршном директору није било могуће изрећи новчану казну као алтернативу заплени робе, јер је ова мера била обавезна у правном оквиру који је важио у релевантно време. Међутим, Европски суд је истакао да касније измене законодавства нису предвиделе одузимање/заплену робе услед сличних кршења прописа и да Влада није изнела убедљиву аргументацију да сама новчана казна не би била довољна за постизање жељеног ефекта одвраћања и кажњавања, као и спречавања будућих кршења обавезе евидентирања робе. Европски суд је указао да, како би било мешање у право на имовину било сразмерно, оно мора одговарати тежини повреде, а казна тежини казненог дела чијем је кажњавању намењена. У овом предмету, повреда се састојала у непоштовању обавезе евидентирања робе. Према томе, тежина неке претпостављене повреде која заправо није утврђена, попут кривичног дела које је могло имати „озбиљне економске последице по државни буџет“ не може бити одлучујућа приликом изрицања санкције. Према томе, мешање државе у право на имовину било је несразмерно, јер је предузећу подносиоцу представке наметнут прекомерни терет. Сходно томе, Европски суд је утврдио да је дошло до кршења члана 1. Протокола бр. 1. уз Конвенцију.

НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 6. КОНВЕНЦИЈЕ

Узимајући у обзир чињенице случаја, поднеске страна у спору и своје ставове у вези са чланом 1. Протокола бр. 1, Европски суд је заузео став да није потребно испитати ни допуштеност, нити основаност притужби према члану 6.

ПРИМЕНА ЧЛАНА 41. КОНВЕНЦИЈЕ

- Нематеријална штета -

Европски суд је закључио, с обзиром на директан допринос предузећа подносиоца представке ситуацији која је довела до закључка да је дошло до кршења члана 1. Протокола бр. 1 услед његовог непоштовања прописа у вези са вођењем евиденције, утврђивање повреде горе поменуте одредбе само по себи представља довољно правично задовољење.

- Материјална штета -

Европски суд је позвао Владу и предузеће подносиоца представке да, у року од три месеца од дана правноснажности пресуде поднесу своја писмена запажања о висини материјалне штете која би се доделила предузећу подносиоцу представке, и да посебно обавесте Суд о било каквом споразуму који могу постићи.


Преузимање докумената:

САОПШТЕЊА И ВЕСТИ
  • Пресуда у предмету Савић и други против Србије, представке бр. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15,634/15 и 1906/15), објављена 5. априла 2016. године
    Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 5. априла 2016. године једногласно донео пресуду у предмету Савић и...... детаљније
  • Пресуда Европског суда за људска права – Милојевић и други против Србије (бр. 43519/07, 43524/07 и 45247/07), објављена 12. јануара 2016. године
    Европски суд за људска права је у предмету Милојевић и 2 подносиоца против Србије (бр. 43519/07, 43524/07 и 45247/07) објавио...... детаљније
  • ОДЛУКА ЕВРОПСКОГ СУДА ЗА ЉУДСКА ПРАВА У ПРЕДМЕТУ МИКУЛОВИЋ ВУЈИСИЋ ПРОТИВ СРБИЈЕ (представке број 49318/07 и 58216/13).
    Европски суд за људска права (у даљем тексту Суд) је 24. новембра 2015. године једногласно донео Одлуку о недопуштености...... детаљније
  • Пресуда Европског суда за људска права у предмету Станковић и Трајковић против Србије, бр. 37194/08 и бр. 37260/08
    Европски суд за људска права је 22. децембра 2015. године објавио пресуду поводом представки госпође С. Станковић и...... детаљније
  • НАЈАВЕ