Пресуда у предмету Техноградња доо против Србије, донета 14. марта 2017. године, представке бр. 35081/10 и 68117/13
Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 14. марта 2017. године донео пресуду у предмету Техноградња доо против Србије, представке бр. 35081/10 и 68117/13.
Подносилац представке се притуживао због пропуста Тужене државе да изврши две правоснажне судске пресуде од 28. децембра 1999. године и 24. децембра 2001. године, као и због недостатка делотворног правног лека са тим у вези. Подносилац представке се позвао на члан 6. став 1. и члан 13. Конвенције, као и на члан 1. Протокола број 1 уз Конвенцију.
Суд је најпре констатовао да представка није очигледно неоснована, у смислу члана 35. став 3 (а) Конвенције, нити по неком другом основу.
Како су се поменуте пресуде односиле на дуг друштвеног предузећа „Механизација“, Суд је поновио своју досадашњу праксу. Наиме, Суд је навео да је Тужена држава одговорна за измирење дугова друштвених предузећа или државних предузећа, утврђених правоснажним домаћим судским пресудама.
Суд је даље утврђивао које су тачно одлуке оне које укључују одговорност Тужене државе. Суд је констатовао да нема општу надлежност да замењује своју оцену чињеница или примену права са онима које су утврдили домаћи судови. Додатно је истакао да правноснажне пресуде у питању не откривају никакву произвољност и неправичност. Суд је даље констатовао да према домаћем праву, предузеће дужник не може истовремено бити подвргнуто стечајном и извршном поступку. Сваки извршни поступак у току мора се стога обуставити, а нови извршни поступак не може се покренути све док се не заврши стечајни поступак. Према томе, једине одлуке релевантне за привредно друштво подносиоца представке треба да буду оне донете током стечајног поступка.
Суд је затим констатовао да су поменуте одлуке које су донете током стечајног поступка остале неизвршене.
Суд је утврдио да је дошло је до повреда члана 6. став 1. Конвенције и члана 1. Протокола број 1 у вези са неизвршењем поменутих одлука донетих током стечајног поступка.
Пошто је донео овај закључак, Суд је сматрао да није неопходно да разматра суштински исту притужбу према члану 13. Конвенције.
С обзиром на повреде утврђене у овом предмету и сопствену праксу, Суд је наложио Влади да подносиоцу представке исплати износе досуђене одлукама донетим у стечајном поступку.
Пошто подносилац представке није тражио накнаду нематеријалне штете, Суд му није досудио накнаду по том основу.
По питању трошкова поступка, Суд је сматрао да је оправдано да се досуди сума од ЕУР 500,00.
