Пресуда у предмету Mитровић против Србије од 21. марта 2017. године, представка број 52142/12
Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 21. марта 2017. године донео пресуду у предмету Миладин Митровић против Србије, представка број 52142/12.
Подносилац представке се притуживао према члану 5. став 1 (а) Конвенције да његовo лишење слободе од 7. јула 2010. године до 15. новембра 2012. године није било законито.
Влада је тврдила да парнични предмет подносиоца представке за накнаду штете због незаконитог лишења још није решен пред Врховним касационим судом и да, према томе, представку треба одбацити као преурањену. У вези са тим, Суд је истакао да је подносилац представке већ уложио исту представку пред Уставним судом и да је исти суд донео одлуку о њеној основаности. Према томе, од подносиоца представке се није могло очекивати да крене још једним правним путем „могућег обештећења“. Стога је Суд утврдио да је подносилац исцрпео све домаће правне лекове у смислу члана 35. став 1. Конвенције и у том смислу одбио приговор Владе.
Влада је даље тврдила да је подносилац представке пропустио да обавести Суд о парничном поступку који је покренуо, те да је тако злоупотребио своје право на појединачну представку. Суд је образложио да подносиочев избор да на домаћем нивоу искористи други правни лек након подношења представке није никако могао да Суд доведе у забуну при разматрању овог предмета. Ово посебно имајући у виду да је подносилац претходно искористио сва делотворна правна средства у смислу Конвенције.
Стога је Суд одбио и овај приговор Владе.
Суд је даље констатовао да је подносиоца представке за убиство осудио суд који је радио ван правног система Србије, односно суд тадашње „Републике Српске Крајине“. Он је по осуди пребачен у затвор у Србији ради ослужења казне. Суд је даље констатовао да органи Србије нису водили никакав поступак за признавање стране одлуке, како прописују релевантне одредбе Законика о кривичном поступку који је тада био на снази.
У том смислу, Суд је закључио да је лишење слободе на основу одлуке страног суда који органи Србије нису признали у одговарајућем поступку, ipso facto незаконито према правилима домаћег права.
Последично, Суд је утврдио да је дошло до повреде члана 5. став 1. Конвенције.
Међутим, с обзиром да подносилац представке није поднео захтев за правично задовољење, Суд је нашао да нема основа да му се на име тога досуди било каква новчана накнада.
