Српски ћирилица Srpski latinica

 

Пресуда у предмету Mирковић и други против Србије, објављена 26. јуна 2018. године, представка број 27471/15 и 12 других представки

Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 26. јуна 2018. године објавио пресуду у предмету Mирковић и други против Србије, представка број 27471/15 и 12 других представки. Пресуда је донета од стране седмочланог судијског већа и постаје правоснажна под условима из члана 44. став 2. Конвенције.

Подносиоци представки притуживали су се, између осталог, према члану 6. став 1. Конвенције, на повреду права на правну сигурност, наводећи да су домаћи парнични судови одбили њихове тужбене захтева, истовремено усвајајући идентичне тужбене захтеве других тужилаца.

 

- Чињенично стање

Сви подносиоци представки били су запослени у спорном периоду у Министарству правде Републике Србије, Управи за извршење кривичних санкција.

У складу са чланом 7. став 3. тада важеће Уредбе о коефицијентима за обрачун и исплату плата у Управи за извршење кривичних санкција, у периоду од 1. јануара 2007. до 14. јануара 2011. године, лични коефицијенти подносилаца представки и њихових колега повећани су за 10%, уместо за 30%, како је то било предвиђено Законом о извршењу кривичних санкција.

Уставни суд је 18. новембра 2010. године донео одлуку број IУ - 63/2007 којом је утврђено да је члан 7. став 3. поменуте Уредбе неуставан и незаконит. Предметна одредба Уредбе је престала да важи 14. јануара 2011. године, када је објављена поменута одлука Уставног суда, а након тога је послодавац донео нова решења о зарадама за период након 14. јануара 2011. године.

У периоду од 1. јануара 2007. до 14. јануара 2011. године, док је ова неуставна и незаконита одредба била на снази, запослени у Министарству правде, Управи за извршење кривичних санкција су примали плате које су биле мање него што су им по закону припадале.

Током 2011, 2012. и 2013. године, подносиоци представки, као и многе њихове колеге, поднели су различитим основним судовима одвојене парничне тужбе против Републике Србије, тражећи накнаду штете проузроковане током четворогодишњег периода важења неуставне и незаконите одредбе Уредбе.

Тужбени захтеви неких тужилаца су правоснажно усвојени, док су тужбени захтеви свих подносилаца представки у овом предмету правоснажно одбијени, са образложењем да се подносиоци представки нису претходно обратили послодавцу са захтевом за измену појединачног акта (решења о заради за период од 1. јануара 2007. до 14. јануара 2011. године).

Сви подносиоци су изјавили уставне жалбе Уставном суду. Уставне жалбе свих подносилаца представки су одбијене.

 

- Процесни приговори Владе Републике Србије (у даљем тексту: Влада)

Влада је истакла приговор да подносиоци представки нису исцрпели следећа домаћа правна средства у складу са чланом 35. став 1. Конвенције: захтев за измену појединачног акта на основу члана 61. Закона о Уставном суду и захтев из члана 62. истог Закона; предлог за понављање поступка на основу члана 426. став 1. тачка 12) новог Закона о парничном поступку; изузетну ревизију на основу члана 395. старог Закона о парничном поступку. Влада је, такође, истакла да су подносиоци представки пропустили да правилно искористе уставне жалбе у поступку пред Уставним судом.

Одлучујући о приговору Владе о неисцрпености предлога за понављање поступка, Суд је најпре констатовао да су у овом предмету представке изјављене између 29. маја 2015. и 23. октобра 2015. године. Затим је констатовано да је одлука Уставног суда која би могла, у складу са чланом 426. став 1. тачка 12. новог Закона о парничном поступку, да представља релевантну чињеницу за понављање поступка, усвојена 13. јануара 2016. године. Последично, Суд је одбио овај приговор Владе, јер предметна одлука Уставног суда није била донета у тренутку када су подносиоци изјавили своје представке, због чега они нису имали основ за подношење предлога за понављање поступка. Без обзира на то, Суд је истакао да се предлог за понављање поступка обично не може сматрати делотворним правним средством у смислу значења члана 35. став 1. Конвенције.

Суд је затим одбио приговор Владе о неисцрпености изузетне ревизије, наводећи да је у питању ванредни правни лек који се само изузетно одобрава. Такође, истакнуто је и да је сам Уставни суд у својим ставовима напоменуо да ревизија мора бити исцрпена пре  изјављивања уставне жалбе, само ако Закон о парничном поступку предвиђа непосредну прихватљивост ревизије. С тим у вези, Суд је закључио да би било претерано формално од стране Суда да тражи од подносилаца представки да искористе правно средство које их чак и највиши суд у земљи не би обавезао да исцрпе.

Коначно, Суд је одбио и приговор Владе о неисцрпености захтева за измену појединачног акта у складу са чланом 61. Закона о Уставном суду, као и захтева из члана 62. истог Закона, наводећи да не постоји веза између предметног правног пута (који Суд означава као управни поступак) и притужби о неуједначеној пракси парничних судова.

У погледу приговора Владе да су подносиоци представки пропустили да правилно искористе уставну жалбу, Суд је утврдио да су сви подносиоци у својим уставним жалбама поднели конкретне притужбе у вези са повредом права на правну сигурност (са изузетком четвртог подносиоца представке, који је само поменуо повреду права на правично суђење). Суд je, затим, поновио своју праксу да је потребно да подносиоци представке поднесу своје притужбе домаћим органима у складу са формалним захтевима утврђеним домаћим правом. Наведено је даље да, у складу са чланом 85. став 2. Закона о Уставном суду, притужбе истакнуте пред Уставним судом морају бити адекватно поткрепљене одговарајућим доказима. С тим у вези, Суд је утврдио да су уставне жалбе трећег, четвртог, петог и дванаестог подносиоца представке одбијене од стране Уставног суда као непоткрепљене одговарајућим доказима, што је Суд оценио као разумно и утврдио да су због тога њихове представке неприхватљиве. У погледу свих осталих подносилаца представки, Суд је приметио да су они поткрепили своје притужбе у вези са наводном повредом права на правну сигурност бар одлуком Врховног касационог суда од 26. септембра 2013. године, због чега је оценио да су њихове представке прихватљиве.

 

- Основаност

Суд је најпре констатовао да странке нису оспориле чињеницу да су постојале недоследности приликом одлучивања парничних судова о тужбама подносилаца представки и других запослених у Управи за извршење кривичних санкција у идентичној или сличној правној ситуацији. Суд је приметио да су, према релевантној судској пракси коју су доставиле странке, такве недоследности трајале четири године - између 2012. и 2016. године.

Сматрајући да није прикладно да се изјашњава о томе какав је стварни исход парничних поступака подносилаца представки требао бити, Суд је закључио да су четири године правне несигурности лишиле подносиоце представки правичног суђења, као и да ту неизвесност нису успели да разреше ни Врховни касациони суд, ни Уставни суд. Наведене недоследности створиле су, према оцени Суда, стање континуиране неизвесности, што је, с друге стране, морало смањити поверење јавности у правосуђе. Последично, Суд је констатовао постојање „дубоког и дуготрајног“ карактера неуједначене судске праксе, па је утврдио да је дошло до повреде права на правну сигурност из члана 6. став 1. Конвенције, у односу на подносиоце чија је представка проглашена прихватљивом (14 од 18 подносилаца представки).

У погледу захтева за накнаду материјалне штете, имајући у виду повреду утврђену у овом предмету и разлоге за то, нарочито упућивање на исход парница подносилаца представки, Суд је сматрао да захтеви подносилаца представки, у делу који се односи на исплате одговарајућих износа тражених на домаћем нивоу, морају бити одбачени.

У погледу захтева за накнаду нематеријалне штете и трошкова поступка пред Судом, Суд је, у складу са својом праксом, доделио подносиоцима представки одговарајуће новчане износе.

 


Преузимање докумената:

САОПШТЕЊА И ВЕСТИ
  • Пресуда у предмету Савић и други против Србије, представке бр. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15,634/15 и 1906/15), објављена 5. априла 2016. године
    Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 5. априла 2016. године једногласно донео пресуду у предмету Савић и...... детаљније
  • Пресуда Европског суда за људска права – Милојевић и други против Србије (бр. 43519/07, 43524/07 и 45247/07), објављена 12. јануара 2016. године
    Европски суд за људска права је у предмету Милојевић и 2 подносиоца против Србије (бр. 43519/07, 43524/07 и 45247/07) објавио...... детаљније
  • ОДЛУКА ЕВРОПСКОГ СУДА ЗА ЉУДСКА ПРАВА У ПРЕДМЕТУ МИКУЛОВИЋ ВУЈИСИЋ ПРОТИВ СРБИЈЕ (представке број 49318/07 и 58216/13).
    Европски суд за људска права (у даљем тексту Суд) је 24. новембра 2015. године једногласно донео Одлуку о недопуштености...... детаљније
  • Пресуда Европског суда за људска права у предмету Станковић и Трајковић против Србије, бр. 37194/08 и бр. 37260/08
    Европски суд за људска права је 22. децембра 2015. године објавио пресуду поводом представки госпође С. Станковић и...... детаљније
  • НАЈАВЕ