Српски ћирилица Srpski latinica

 

Пресуда у предмету Крсмановић против Србије, објављена 19. децембра 2017. године, представка број 19796/14

Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 19. децембра 2017. године објавио пресуду Крсмановић против Србије, представка број 19796/14.

Подносилац представке је ухапшен 1. априла 2003. године у оквиру операције „Сабља“, када је саслушан од стране полиције, након чега му је одређен притвор, у коме је провео годину дана и два месеца. Дана 18. маја 2004. године мајка подносиоца представке поднела је притужбу Генералном инспекторату Министарства унутрашњих послова, наводећи да су њеног сина мучили припадници Специјалне антитерористичке јединице и полицијски службеници. Дана 21. марта 2007. године Генерални инспекторат је због недостатка доказа о извршеном кривичном делу одбацио жалбу мајке подносиоца представке о злостављању њеног сина. Дана 1. јула 2007. године подносилац представке поднео је кривичну пријаву Првом општинском јавном тужилаштву против једног броја непознатих починилаца, као и против тројице полицијских службеника идентификованих само по презимену. У даљем току поступка, подносилац представке је по одбацивању кривичне пријаве од стране тужилаштва, преузео кривични поступак као супсидијарни тужилац и тражио да се отвори истрага против В.М., С.П. и З.К. Пошто је његов захтев за отварање истраге одбијен, подносилац представке је дана 11. јула 2010. године изјавио уставну жалбу, која је одбачена од стране Уставног суда.

У својој представци Суду, подносилац се притуживао (ослањајући се на члан 3. Конвенције) да органи Републике Србије нису спровели делотворну истрагу у вези његових навода о злостављању од стране полицијских службеника током његовог хапшења и боравка у притвору. Он се такође притуживао, на основу члана 6. став 1. Конвенције, да је истрага о његовом наводном злостављању била неправедна и дуготрајна и да су због тога одговорна лица остала некажњена. Подносилац представке се притуживао и да није имао на располагању делотворан правни лек, у складу са чланом 13. Конвенције.

Влада је истакла приговор да према добро установљеној пракси Суда, овај Суд нема надлежност ratione temporis у предметима где се наводна повреда права десила пре 3. марта 2004. године, када је Конвенција ступила на снагу у односу на Републику Србију. Решавајући о поменутом приговору, Суд је истакао да је кроз праксу Суда, обавеза спровођења делотворне истраге прерасла у посебну и самосталну обавезу, која може да обавеже тужену државу чак и када је смрт или злостављање наступило пре ратификације. Међутим, између случаја смрти или злостављања и ступања на снагу Конвенције у односу на тужену државу мора да постоји „стварна веза”. Да би се та веза утврдила, морају се испунити два кумулативна критеријума: прво, проток времена између случаја смрти или злостављања и ступања Конвенције на снагу мора бити разумно кратак (не дужи од десет година) и друго, мора се утврдити да је значајан проценат процесних корака који су били од пресудног значаја за ток истраге били или је требало да буду спроведени након ратификације Конвенције од стране дотичне државе. Примењујући наведену судску праксу на конкретан случај, Суд је констатовао да у овом предмету није протекао значајан временски период, те да су сви предистражни кораци спроведени након што је Конвенција ступила на снагу. Будући да су оба критеријума испуњена, Суд је одбацио приговор Владе о ненадлежности rationae temporis.

Влада је такође истакла приговор да је притужба подносиоца представке поднета ван рока од шест месеци, те да је подносилац представке требало да поднесе представку Суду најкасније 13. новембра 2010. године, шест месеци након што му је уручена одлука Апелационог суда у Београду. Ово јер, како је Влада тврдила, уставна жалба није била делотворно правно средство у случају овде подносиоца представке. Суд је поновио да уставна жалба, у начелу, треба да се сматра делотворним домаћим правним средством у односу на све представке поднете против Србије од 7. августа 2008. године, те да у овом предмету нема разлога да се одступи од ове праксе. Суд је додао да тврдња Владе да путем уставне жалбе нису могла бити решена предметна питања због временског ограничења надлежности Уставног суда стога није уверљива. Последично, Суд је закључио да је подносилац представке правилно поднео представку у року од шест месеци од пријема одлуке Уставног суда.

Алтернативно, Влада је тврдила да подносилац представке није испоштовао правило од шест месеци, јер је пропустио да одмах обавести домаће власти о наводном злостављању и да тако поступи савесно. Конкретно, Влада је тврдила да је подносилац представке требало да поднесе представку Суду чим је постао свестан да истрага на домаћем нивоу није делотворна. Решавајући о поменутом приговору, Суд је најпре истакао да се, у предметима који се односе на истрагу о злостављању, као и у предметима који се тичу истраге о сумњивој смрти рођака, од подносилаца представки очекује да предузму кораке како би пратили напредак истраге или недостатак напретка и да поднесу своје представке у најкраћем року када постану или би требало да постану свесни неделотворности кривичне истраге. Суд је додао да обавеза марљивости за подносиоца представке садржи два различита, али уско повезана аспекта: с једне стране, подносиоци представке морају одмах ступити у контакт са домаћим државним органима у вези са напретком истраге и, с друге стране, морају одмах Суду поднети своју представку, када постану или би требало да постану свесни неделотворности истраге. У вези са првим условом, Суд је констатовао да је подносилац представке био у самици најмање до 12. јуна 2003. године, те да током боравка тамо није имао контакт ни са ким осим са лекарима који су пратили његово здравствено стање. Дана 25. јуна 2004. године пуштен је из притвора, а до тог тренутка његова мајка је већ била поднела притужбу у вези са злостављањем. У вези са другим условом обавезе марљивости, Суд сматра да је подношењем пријаве у року од шест месеци од уручења одлуке Уставног суда, подносилац представке испунио и овај услов. Последично, Суд је одбацио приговор Владе о непоштовању рока од шест месеци од стране подносиоца представке.

У погледу основаностости притужби подносиоца у односу на повреду процесног аспекта члана 3. Конвенције, Суд је закључио да су се истраге које су спровели државни органи показале као неделотворне с обзиром да нису довеле до идентификовања представника државе који су злостављали подносиоца представке, иако је доказано да је подносилац представке био подвргнут злостављању док је био под контролом полиције. Стога је Суд нашао да је дошло до повреде процесне обавезе која проистиче из члана 3. Конвенције.

Надаље, Суд је прогласио притужбу подносиоца представке недопуштеном према члану 6. став 1. Конвенције, због неспојивости ratione materiae са Конвенцијом.

Како притужба подносиоца представке у вези са чланом 13. Конвенције представља понављање његове притужбе према члану 3. Конвенције, Суд је одлучио да није неопходно разматрати да ли је дошло до повреде члана 13. Конвенције у овом предмету.

На крају, Суд је досудио подносиоцу представке износ од 4.000 евра на име нематеријалне штете, као и износ од 4.200 евра на име претрпљених трошкова.

 


Преузимање докумената:

САОПШТЕЊА И ВЕСТИ
  • Пресуда у предмету Савић и други против Србије, представке бр. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15,634/15 и 1906/15), објављена 5. априла 2016. године
    Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 5. априла 2016. године једногласно донео пресуду у предмету Савић и...... детаљније
  • Пресуда Европског суда за људска права – Милојевић и други против Србије (бр. 43519/07, 43524/07 и 45247/07), објављена 12. јануара 2016. године
    Европски суд за људска права је у предмету Милојевић и 2 подносиоца против Србије (бр. 43519/07, 43524/07 и 45247/07) објавио...... детаљније
  • ОДЛУКА ЕВРОПСКОГ СУДА ЗА ЉУДСКА ПРАВА У ПРЕДМЕТУ МИКУЛОВИЋ ВУЈИСИЋ ПРОТИВ СРБИЈЕ (представке број 49318/07 и 58216/13).
    Европски суд за људска права (у даљем тексту Суд) је 24. новембра 2015. године једногласно донео Одлуку о недопуштености...... детаљније
  • Пресуда Европског суда за људска права у предмету Станковић и Трајковић против Србије, бр. 37194/08 и бр. 37260/08
    Европски суд за људска права је 22. децембра 2015. године објавио пресуду поводом представки госпође С. Станковић и...... детаљније
  • НАЈАВЕ