Пресуда у предмету Ковић и други против Србије, донета 4. априла 2017. године, представка бр. 39611/08 и још две представке

Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 4. априла 2017. године донео пресуду у предмету Ковић и други против Србије, представка бр. 39611/08 и још две представке.

Подносиоци представки притуживали су се, према члану 6. став 1. Конвенције, на прекомерну дужину разних домаћих управних и парничних поступака. Два подносиоца (Зоран Ранковић и Иван Бојанић) додатно су поднела исту притужбу према члану 13. Конвенције.

Сви подносиоци представки су претходно издејствовали одлуке Уставног суда који је утврдио повреду њиховог права на суђење у разумном року. По том основу је подносилац Никола Ковић, према тада важећим прописима, поднео Комисији за накнаду штете захтев за накнаду штете, али до дана доношења пресуде Суда није добио одговор. Преостала два подносиоца су одлуком Уставног суда добили одређене суме на име накнаде претрпљене нематеријалне штете.

У односу на господина Ковића, Суд је одбио приговор Владе да је он, према тада важећим прописима, поред захтева за накнаду штете Комисији за накнаду штете, могао покренути и парнични поступак ако није био задовољан износом који му је Комисија досудила. Суд је утврдио да тај подносилац уопште није био обавезан да искористи правно средство – уставну жалбу, из разлога што у тренутку подношења представке ово правно средство, према пракси Суда, није било проглашено за делотворно правно средство у домаћем систему.

Влада је такође истакла приговор непостојања статуса жртве на страни подносилаца у смислу члана 34. Конвенције, наводећи да је Уставни суд већ утврдио повреду и досудио довољно обештећење подносиоцима.

Суд је подсетио да статус жртве подносиоца представке, у смислу члана 34. Конвенције, зависи од чињенице да ли су домаћи органи признали, било изричито или прећутно, наводну повреду Конвенције и да ли су, ако је неопходно, пружили одговарајуће обештећење с тим у вези. Тек када се испуне ови услови, супсидијарна природа заштитног механизма Конвенције искључује разматрање представке.

С тим у вези, Суд је констатовао да је Уставни суд утврдио да је право подносилаца представки на суђење у разумном року повређено, али да се износи досуђени подносиоцима представки не могу сматрати довољним и да, према томе, не представљају одговарајуће обештећење за претрпљене повреде.

Последично, Суд је утврдио да је дошло до повреде члана 6. став 1. Конвенције у вези са парничним и управним поступцима у питању, а у односу на сваког подносиоца појединачно.

Суд је сматрао да није неопходно да разматра суштински исту притужбу према члану 13. Конвенције.

У складу на поменутим, Суд је досудио на име накнаде нематеријалне штете и трошкова поступка подносиоцима износе у распону од 2.300 до 4.900 евра.