Српски ћирилица Srpski latinica

 

Пресуда у предмету Димовић и други против Србије, донета 11. децембра 2018. године, представка број 7203/12

Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 11. децембра 2018. године донео пресуду у предмету Димовић и други против Србије, представка број 7203/12.

Подносиоци представке су се притуживали према члану 6. ст. 1. и 3(д) Конвенције на правичност домаћег кривичног поступка, истичући да је предметна кривична пресуда (којом су они оглашени кривим) заснована на исказу саокривљеног Р.К, кога нису имали прилику да испитају, односно да провере његове наводе на јавном претресу.

Суд је најпре ценио аргумент Владе Републике Србије (у даљем тексту: Влада) да се, у складу са домаћим правом, искази пред судом од стране саокривљеног могу прихватити као доказ уколико је он или она у међувремену преминуо/ла. Наиме, Суд је истакао да ова одредба домаћег права не може лишити оптуженог права да, у складу са чланом 6. став 3(д) Конвенције, испита или проучи било какве материјалне доказе истакнуте против њега или ње.

Суд је затим констатовао да је очигледно да је постојао оправдан разлог за неприсуствовање Р.К. јавном претресу, имајући у виду његову тешку болест и потоњу смрт. У том смислу, дакле, није било одговорности Републике Србије самим тим што је његов исказ прочитан на главном претресу и уврштен у доказни материјал.

У следећем кораку, Суд је испитивао да ли се домаћи кривични суд ослонио само на спорни исказ Р.К, односно да ли је то био једини доказ на основу кога је утврђена кривична одговорност подносилаца. У том смислу, Суд је узео у обзир став другостепеног суда (Апелациони суд у Новом Саду), према коме је спорни исказ био једини доказ против првог подносиоца представке. Са друге стране, према другостепеном суду, у односу на другог и трећег подносиоца постојали су и други докази, поред спорног исказа Р.К. Конкретно, потврђујући (додатни) докази против другог и трећег подносиоца представке били су изсказ сведока У.Ђ. и ДНК материјал за који је утврђено да припада трећем подносиоцу представке (а који је пронађен у напуштеном аутомобилу у близини места злочина).

Имајући у виду да је утврдио да исказ Р.К. није био једини доказ на основу кога је заснована осуда другог и трећег подносиоца, Суд је анализирао релевантне доказе да би утврдио да ли је исказ Р.К. био одлучујући доказ. Анализом предметних доказа, Суд је закључио да је предметни исказ Р.К. био одлучујући у односу на другог подносиоца представке. Са друге стране, Суд је утврдио да предметни исказ није био одлучујући доказ у односу на трећег подносиоца представке, имајући у виду да је његов ДНК материјал пронађен у аутомобилу близу места злочина, поред кога су биле побацане украдене ствари. Имајући у виду да је утврдио да је исказ Р.К. био једини доказ против првог подносиоца, Суд је констатовао да је предметни исказ био одлучујући и у односу на овог подносиоца.

На крају, Суд је ценио да ли су домаћи органи применили одговарајуће заштитне мере које би могле да представљају противтежу чињеници да је пресуда заснована на исказу одсутног сведока. Најпре, Суд је утврдио да се чињеница да је оспорени исказ Р.К. дат у присуству и под надзором истражног судије сама по себи не може сматрати мером која може заменити право подносилаца представки да истог испита. Међутим, Суд је утврдио да ово представља једну од процедуралних заштитних мера права на правично суђење. Суд је даље истакао да је у конретном случају било адекватно спровести видео снимање тока испитивања Р.К, као вид заштитне мере, међутим, констатованио је да то није учињено јер домаће право није предвиђало такву могућност у фази истраге. Поред тога, Суд је утврдио да у пресуди домаћег суда нема назнака да је са посебном пажњом испитана поузданост исказа Р.К, нити да је суд придао мању тежину предметном исказу (будући да окривљени нису имали могућност да испитају Р.К. на усменом претресу). Поред тога, Суд је имао у виду да домаћи судови нису узели у обзир чињеницу да је предметни исказ касније повучен.

На основу свега наведеног, Суд је утврдио да није дошло до кршења члана 6. став 1. Конвенције тумаченог заједно са чланом 6. став 3(д) Конвенције у погледу трећег подносиоца представке, али да је дошло до повреде тог члана у погледу првог и другог подносиоца представке. Последично, Суд је досудио првом и другом подносиоцу одговарајуће износе на име претрпљене нематеријалне штете и трошкова поступка.


Преузимање докумената:

САОПШТЕЊА И ВЕСТИ
  • Пресуда у предмету Савић и други против Србије, представке бр. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15,634/15 и 1906/15), објављена 5. априла 2016. године
    Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 5. априла 2016. године једногласно донео пресуду у предмету Савић и...... детаљније
  • Пресуда Европског суда за људска права – Милојевић и други против Србије (бр. 43519/07, 43524/07 и 45247/07), објављена 12. јануара 2016. године
    Европски суд за људска права је у предмету Милојевић и 2 подносиоца против Србије (бр. 43519/07, 43524/07 и 45247/07) објавио...... детаљније
  • ОДЛУКА ЕВРОПСКОГ СУДА ЗА ЉУДСКА ПРАВА У ПРЕДМЕТУ МИКУЛОВИЋ ВУЈИСИЋ ПРОТИВ СРБИЈЕ (представке број 49318/07 и 58216/13).
    Европски суд за људска права (у даљем тексту Суд) је 24. новембра 2015. године једногласно донео Одлуку о недопуштености...... детаљније
  • Пресуда Европског суда за људска права у предмету Станковић и Трајковић против Србије, бр. 37194/08 и бр. 37260/08
    Европски суд за људска права је 22. децембра 2015. године објавио пресуду поводом представки госпође С. Станковић и...... детаљније
  • НАЈАВЕ