Пресуда у предмету Цветковић против Србије, представка број 42707/10, објављена 7. фебруара 2017. године
Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 7. фебруара 2017. године донео пресуду у предмету Цветковић против Србије, представка број 42707/10.
Ослањајући се на разне одредбе Конвенције, као и протокола уз њу, подноситељка представке се жалила на то да више од седам година није имала контакт са дететом због пропуста државе да изврши пресуде с тим у вези. Она се такође жалила на то да су пресуде Врховног суда и Уставног суда, којом је вршење родитељског права поверено оцу детета, биле произвољне.
Суд је сматрао да ове притужбе треба разматрати према члану 8. Конвенције.
Суд је истакао да домаће мере које спречавају уживање породичног живота, као што је одлука којом се родитељу досуђује вршење родитељског права над дететом, представља мешање у право на породични живот. Суд је нагласио да то мешање неће представљати повреду члана 8. Конвенције ако је „у складу са законом“, тежи легитимном циљу и ако се може сматрати „неопходним у демократском друштву“.
Примењујући напред наведене ставове на конкретан случај, Суд је најпре констатовао да су домаће пресуде којима се вршење родитељског права над дететом поверава оцу представљале мешање у право подноситељке на поштовање породичног живота према ставу 1. члана 8. Конвенције. Међутим, Суд је сматрао да је ово мешање било „у складу са законом“ и да је тежило легитимном циљу заштите права детета, у смислу става 2. члана 8. Конвенције.
Оцењујући да ли је мешање пропорционално, Суд је приметио да су домаћи судови доследно наглашавали најбоље интересе детета. Суд је, такође, констатовао да су судови у обзир узели однос између родитеља, став и расположивост родитеља, као и посебне карактеристике средине. У свакој својој одлуци ослонили су се на детаљне и потпуне извештаје служби за децу.
Узимајући у обзир све околности предмета, Суд је проценио да се коначна одлука да се вршење родитељског права повери оцу не може сматрати непропорционалном у односу на легитимни циљ заштите најбољих интереса детета, те да нема повреде члана 8. Конвенције.
