Пресуда Стошић против Србије

Дана 1. октобра 2013. године Европски суд за људска права (у даљем тексту Суд) објавио је пресуду у предмету Стошић против Србије (бр.64931/10). Подносилац представке, Гојко Стошић, жалио се Суду због неизвршења неколико домаћих пресуда бившег Општинског, сада Основног суда у Лесковцу.

Подносилац представке, као извршни поверилац водио је извршне поступке ради извршења поменутих правноснажних пресуда. Извршни дужник, предузеће ДП “Летекс“ из Лесковца, био је у поступку реструктурирања, што је узроковало да се неки од извршних поступака прекину. Такође, дана 5. децембра 2006. године наведено предузеће је приватизовано, а како купац није поштовао своје уговорне обавезе Агенција за приватизацију је донела одлуку да се Уговор о продаји сматра раскинутим због неиспуњења, а у складу са Законом о приватизацији. Након раскида уговора о продаји, друштвени капитал је пренет Акцијском фонду, а дана 25. јануара 2011. године решењем Привредног суда у Лесковцу покренут је стечајни поступак над стечајним дужником ДП“ Летекс“ у стечају.

Суд је у складу са својом добро установљеном праксом у оваквим случајевима (нпр. Качапор и други против Србије и Марчић против Србије), остао доследан и утврдио повреде члана 6. став 1. и члана 1. Протокола бр. 1 уз Конвенцију. Разматрајући приговор државе да домаћи правни лекови нису исцрпљени, односно да је уставна жалба делотворан правни лек, Суд је потврдио свој став утврђен раније у одлуци Маринковић против Србије, да уставна жалба у принципу јесте делотворна, али за представке поднете после 21. јуна 2012. године. Међутим, представка је у овом предмету поднета пре овог датума.

Суд је поново истакао да без обзира да ли је дужник приватно или државно предузеће, односно предузеће контролисано од стране државе, на држави је да предуземе све неопходне мере из своје надлежности како би се правноснажна одлука суда извршила. Такође, Суд је истакао да је обавеза државе да омогући да се правноснажна одлука, која је донета против државних органа, субјеката или предузећа која су под контролом државе, изврши на време и да држава недостатак средстава не може користити као изговор за неизвршење пресуда.

Овом пресудом Суд је обавезао Републику Србију да из својих средстава у року од три месеца од дана правноснажности пресуде, у складу са чланом 44. став 2. Конвенције исплати подносиоцу представке износе досуђене домаћим правноснажним пресудама, умањене за већ исплаћене износе, као и износ од 2000 (две хиљаде) евра на име накнаде нематеријалне штете и трошкова поступка.

Разматрајући износ досуђен на име нематеријалне штете Суд је подсетио да је његов главни задатак као међународног правосудног тела, зависног од сагласности држава потписница Конвенције,  да осигура поштовање људских права, а не да детаљно и исцрпно надокнађује губитке подносилаца представки. За разлику од националних законодавстава, нагласак делатности Суда је на доношењу јавних пресуда које утврђују стандарде људских права широм Европе. У том смислу, у случајевима у којима су жртве биле у сличној ситуацији, Суд је указао да је потребан уједначен приступ. Суд даље примећује да је овај случај један од многих сличних случајева који се односе на обавезу Тужене државе за пропусте да изврши правоснажне домаће пресуде донете против друштвених/државних предузећа. У том смислу подносиоцу је досуђено 2000 евра на име нематеријалне штете коју је претрпео, за разлику од неких виших накнада које је Суд раније досуђивао.