Пресуда Николић-Крстић против Србије (број представке 54195/07)

Европски суд за људска права 14. октобара 2014. године донео пресуду поводом представке коју је гђа Оливера Николић-Крстић поднела против Републике Србије жалећи се на повреде својих права проистекле из неспровођења правноснажне одлуке тадашњег Општинског суда у Лесковцу П бр 772/94 од дана 05. септембра 1994. године на основу које је донето решење о извршењу И бр. 1100/95 од 17. октобра 1995. године.

Поводом навода из представки Европски суд је тражио од Републике Србије да се изјасни да ли су повређена права госпође Николић-Крстић гарантована члановима 6 (право на правично суђење у разумном року) и чланом 1 Протокола 1 (право на мирно уживање имовине) Европске конвенције за људска права.

Држава је у својој аргументацији истакла је представка поднета неблаговремено, да се држава не може сматрати за дужника у конкретном случају јер се ради о одвојеном правном лицу (дужник из пресуде је ЈИК банка), да подносилац представке није искористила све правне лекове (у конкретном случају у поступку извршења установљена је залога над одређеним покретним стварима чију продају подносилац представке никад није тражила) као и да је подноситељка представке сама допринела трајању поступка (јер није предузела кораке предвиђене законом ради продаје ствари у стечајном поступку над којима је имала установљено право залоге).

ПОВРЕДА ЧЛАНА 6. (1) И ЧЛАНА 1. ПРОТКОЛА 1 УЗ КОНВЕНЦИЈУ

Суд је пре свега нашао да се ради о трајној повреди права јер одлука још увек није извршена, те да је стога представка благовремена односно допуштена.

На основу већ значајне и установљене судске праксе у оваквим предметима (Качапор и други против Србије пресуда 2269/06 и др. од 15. јануара 2008. године) од које није нашао разлога да одступи, Суд је утврдио да је предметна одлуке остала неизвршена више од 10 година, а да је држава одговорна за неспровођење правноснажне судске одлуке донете против правних лица која су под контролом државе (државних предузећа у конкретном случају) и да у таквим случајевима тужилац односно поверилац треба само да поднесе предлог за извршење односно у случају стечаја или ликвидације пријаву потраживања а да даље старање о извршењу такве одлуке лежи на суду односно држави.

Сходно горе изнетом суд је нашао да је држава у конкретном случају повредила права из члана 6. став 1 Конвенције и члана 1. Протокола 1 Европске конвенције за заштиту људских права.

ПРИМЕНА ЧЛАНА 41 КОНВЕНЦИЈЕ

Суд је подноситељки представке досудио на име материјалне штете износ досуђен пресудом домаћег суда умањен за суму која је по том основу евентуално већ плаћена подноситељки представке, а на име нематеријалне штете настале повредом горе наведених чланова Европске конвенције и трошкова поступка подноситељки представке доделио износ од 2.500,00 евра.