Пресуда Европског суда за људска права у случају Момчиловић против Србије (представка бр. 23103/07)

Европски суд за људска права је 2. априла 2013. године објавио пресуду по представци бр. 23103/07 коју је против Републике Србије поднео Милан Момчиловић из Новог Сада.

У својој представци он се позвао на повреде чланова 6 став 1 и 13 Конвенције, као и члана 1 Протокола 1 уз Конвенцију.

Одбивши приговор Владе везан за неблаговремено подношење представке, Суд се највећим делом у пресуди бавио питањем да ли је домаћи суд био састављен у складу са законом, што спада у оквире члана 6 став 1 Конвенције. Наиме, централно питање у овом случају је било да ли је веће Врховног суда које је 25. јуна 2007. године одбацило ревизију изјављену против одлуке тог истог суда било састављено у складу са законом. У конкретном случају такву одлуку донело је петочлано веће, како је то предвиђено Законом о парничном поступку из 1977. године, позвавши се на  разлоге за одбачај предвиђене Законом о парничном поступку из 2004. године (чланови 361 став 2 т. 9, 399 и 405), а који предвиђа да такву одлуку доноси седмочлано веће. Иако је Суд признао да одредбе члана 491 ЗПП из 2004, године, којима се регулише који се   закон примењује на конкретни случај могу упутити на примену ЗПП из 1977. године, с обзиром да је парница поводом које је изјављена ревизија започета 1990. године, оценио је да веће Врховног суда у конкретном случају није могло да буде састављено по ЗПП из 1977. године, а да разлоге за одбачај ревизије цени по ЗПП из 2004. године, због чега је установио да суд није био састављен у складу са законом, нашавши повреду члана 6 став 1 Конвенције.

У вези са захтевима за правичну накнаду и накнаду трошкова поступка Суд је подносиоцу на име нематеријалне штете досудио 3000 евра, а на име трошкова поступка 850 евра, док је одбио тражене износе преко досуђене суме, као и захтев за накнаду материјалне штете.

Такође одбијени су и захтеви за утврђивање других повреда Конвенције као очигледно неосновани.

У сваком случају, по мишљењу Суда, изнетом у ставу 41. ове пресуде, најбољи вид накнаде подносиоцу је да се ревизија подносиоца поново размотри у складу са законом

Када је у питању наводна повреда члана 6 став 1 Конвенције у вези са дужином предметног поступка, Суд је представку у том делу прогласио недопуштеном, нашавши да иако је предметна парница започета још 1990. године, само три године и три месеца се налазе у временској надлежности Суда, па како се поступак одвијао пред три судске инстанце, не може се закључити да је трајао претерано дуго.

Исто тако и тврдња у вези са повредама члана 13 односно члана 1 Протокола 1 одбачена је, и представка је у томе делу проглашена недопуштеном, јер се не заснива на доказивој тврдњи, тачније, јер Суд није позван да суди у имовинском спору између приватних лица у коме једна страна није задовољна одлуком домаћег суда.