Српски ћирилица Srpski latinica

 

Пресуда Европског суда за људска права у предмету Станковић и Трајковић против Србије, бр. 37194/08 и бр. 37260/08

Европски суд за људска права је 22. децембра 2015. године објавио пресуду поводом представки госпође С. Станковић и госпође С.Трајковић.

Подноситељке су се притуживале на повреду права на правично суђење према члану 6. став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту Конвенција), јер су њихове тужбене захтеве домаћи судови одбили, док су у другим сличним случајевима тужбени захтеви били усвојени. У суштини Европски суд је разматрао да ли је пракса српских судова била неуједначена, односно да ли су судови одлучивали различито у погледу истих тужбених захтева и да ли су подноситељке представки у том контексту имале правично суђење приликом одлучивања о њиховим грађанским правима и обавезама, у складу са чланом 6. став 1. Конвенције. У том смислу је постављено и питање да ли је поштовано начело правне сигурности које се подразумева у овој одредби Конвенције.

Суд је пресудом утврдио да није било повреде члана 6. став 1. Конвенције.

Суд је у пресуди навео следеће релевантне чињенице:

После интервенције НАТО на Косову, југословенска и српска влада сагласиле су се са фазним повлачењем војних и полицијских снага са те територије и преносом целокупне делотворне управе на међународне снаге безбедности (у даљем тексту: „КФОР“). У вези са једним бројем општина, укључујући и општину Сува Река, пренос је требало да се обави 15. јуна 1999. године. Даље је предвиђено да ће после тога КФОР бити тај који ће „одржавати безбедност за све грађане Косова“.

У вези са првом подноситељком представке (С. Станковић, представка број 37194/08) наведено је да јој  је Ослободилачка војска Косова 13. јуна 1999. године отела супруга у општини Сува Река. Након тога, Општински суд у Бујановцу је 12. марта 2002. године прогласио њеног супруга умрлим, а ова одлука је постала правноснажна 3. априла 2002. године.

Прва подноситељка је 19. маја 2005. године, поднела парничну тужбу против Републике Србије Првом општинском суду у Београду, тражећи накнаду за претрпљени душевни бол због тог догађаја. Наведени суд је пресудом од 19. маја 2006. године одбио тужбени захтев. Ова пресуда је потврђена пресудом Окружног суда у Београду од 21. новембра 2007. године.                

У вези са другом подноситељком представке (С. Трајковић, представка број 37260/08) наведено је да јој је Ослободилачка војска Косова дана 13. јуна 1999. године отела супруга у општини Сува Река. Након тога, Општински суд у Бујановцу је дана 24. јуна 2002. године прогласио супруга друге подноситељке представке умрлим. Ова одлука постала је правноснажна 16. јула 2002. године. Друга подноситељка је 31. маја 2005. године поднела парничну тужбу против Републике Србије Првом општинском суду у Београду, тражећи накнаду за претрпљени душевни бол због тог догађаја.  Наведени суд је пресудом од 19. маја 2006. године одбио тужбени захтев. Окружни суд у Београду је пресудом од  3. априла 2008. године потврдио првостепену пресуду.

У образложењима су и Први општински суд и Окружни суд сматрали да, између осталог, иако је супруг и прве и друге подноситељке представке био заиста отет 13. јуна 1999. године Република Србија не може бити одговорна, у смислу члана 180. став 1. Закона о облигационим односима, пошто је КФОР требало да обезбеђује безбедност свих грађана Косова почев од 9. јуна 1999. године.

Подноситељке су тврдиле да су у десетинама других пресуда, донетих у периоду од 2006. године до 2010. године, Окружни суд у Београду, а касније Апелациони суд у Београду, као и Врховни суд, пресудили у корист тужилаца сматрајући да је Република Србија одговорна за живот и безбедност свих лица са пребивалиштем на Косову до стварног преноса контроле на КФОР посматрајући сваку општину посебно. У том смислу се наводе бројне домаће пресуде.

Држава је тврдила у одбрани да чињенице конкретног случаја јасно указују да није било повреде члана 6. став 1. Конвенције, посебно после пресуде Врховног суда од 5. септембра 2007. године који је прихватио други критеријум у решавању питања накнаде штете због смрти блиског лица на Косову. Једини изузетак је пресуда Рев 1540/10 која је поништена одлуком Уставног суда Уж 2786/10 и након поновљеног поступка пред Врховним касационим судом донета је пресуда Рев1 28/2013 од 19.04.2013. године у којој одлуци је изражен став у складу са преовлађујућом судском праксом установљеном одлуком Рев 1551/07.             

Оцена Суда

Суд је пошао од своје добро установљене праксе у предметима у којима је разматрао питање уједначености судске праксе (Пресуда Великог већа Nejdet Şahin i Perihan Şahin против Турске ([ВВ], број 13279/05, 20. октобар 2011. године) и  подсетио на главна начела која се примењују у предметима у вези са питањем противречних судских одлука:

(i) Улога Суда није да се бави чињеничним или правним погрешкама које је наводно учинио национални суд осим и у оној мери у којој су повређена права заштићена Конвенцијом .... На исти начин, није задатак Суда да упоређује, сем у случају очигледне произвољности, различите одлуке домаћих судова, чак и када су донете у наизглед сличним поступцима, с обзиром да се независност ових судова мора поштовати;

(ii) Постојање супротних судских одлука је стална карактеристика правних система који се заснивају на мрежи судећих и жалбених судова, са надлежношћу на одређеној територији. Такве разлике могу се јавити у оквиру истог суда. Ово се само по себи не може сматрати супротно Конвенцији;

(iii) Критеријуми којима се Суд руководи приликом оцене да ли су супротне одлуке различитих домаћих судова, који су одлучивали у последњој инстанци, у сагласности са правом на правично суђење према члану 6. став 1. Конвенције, састоји се у установљавању да ли постоје „дубоке и дуготрајне разлике“ у судској пракси домаћих судова, да ли домаће право предвиђа механизам за превазилажење ових разлика, те да ли се тај механизам примењује и какав је ефекат те примене;

(iv) Оцена Суда заснива се такође и на принципу правне сигурности који је имплицитно садржан у свим члановима Конвенције и представља суштински аспект владавине права;

(v) Принцип правне сигурности гарантује, између осталог, извесну стабилност и доприноси поверењу јавности у судове. Опстајање противречних судских одлука, с друге стране, може довести до правне несигурности која би вероватно довела до умањења поверења јавности у правни систем, при чему је јасно да је такво поверење један од суштинских елемената државе која се заснива на владавини права;

(vi)  Међутим, захтеви за правном сигурношћу и заштитом легитимног поверења јавности, не дају стечено право на доследност судске праксе (...). Развој судске праксе није сам по себи противречан исправној примени правде јер пропуст да се одржи динамичан и развојни приступ могао би довести до ризика ометања реформе или напретка.

Разматрајући конкретне околности предмета Суд примећује да из судске праксе коју су стране доставиле произлази да су у периоду од 26. децембра 2006. године и 10. јуна 2010. године само у предметима подноситељки представке домаћи судови одбили тужбене захтеве. У свим другим случајевима тужбени захтеви су усвојени са образложењем да су органи Републике Србије били одговорни за живот и безбедност свих лица са пребивалиштем на Косову и Метохији до стварног преноса ефективне контроле на КФОР посматрајући сваку општину посебно. Суд закључује да су српски судови уједначили своју праксу о конкретном питању у релевантно време. Иако су у случају подноситељки одлучили другачије и иако је то узнемирујуће за лица на која се односи, Суд је сматрао да је постојање супротних судских одлука стална карактеристика правних система који се заснивају на мрежи судећих и жалбених судова, са надлежношћу на одређеној територији. Такве разлике могу се јавити у оквиру истог суда. Ово се само по себи не може сматрати повредом Конвенције (став 41).

Суд је такође приметио да се образложење домаћих пресуда које су донете у односу на подноситељке не може сматрати произвољним У том смислу, Суд је узео у обзир да став општинског и окружног суда - да држава не може бити одговорна јер је обавезу да осигура безбедност преузео КФОР од 9. јуна 1999. године, свакако није неоправдан, посебно имајући у виду нејасне националне и/или међународне одредбе које би пружиле одговарајућу интерпретацију (став 42).

На основу наведеног Суд је закључио да није било „дубоких и дуготрајних разлика“ у релевантној судској пракси, нити је дошло до правне несигурности, у конкретном периоду.  При томе, подразумева се да није улога Суда да одлучује какав је требало да буде исход по тужбама подноситељки представки (став 43).

Имајући у виду све наведено Суд је једногласно утврдио да није дошло до повреде члана 6. став 1. Конвенције.

Коментар

Овом пресудом Суд је прихватио став државе да је пракса домаћих судова у посматраном периоду претежно била уједначена. Овај предмет се јасно разликује од околности у случајевима Винчић и други, Ракић и други и Живић, у којима је Суд утврђивао повреду члана 6. став 1 због правне несигурности. Ако погледамо околности у  предмету Винчић јасно је да  Окружни суд у Београду није уједначио своју праксу ни после  усвајања правног схватања на седници свог грађанског одељења. У  пресудама Живић и Ракић је утврђено да Окружни суд у истом периоду (2006-2008) доносио различите одлуке у истој чињеничној и правној ситуацији, а Врховни суд је пропустио да заузме  јасан став у односу на спорно питање (видети пресуду Ракић, став 43).

Насупрот овоме, судска пракса је у предметном случају ишла ка уједначавању и пре одлуке Грађанског одељења Врховног суда од 18. марта 2008. године, а након тога је у највећој мери уједначена. Расправљање спорних питања у пракси и уједначавање судске праксе захтева време. У конкретном случају, доношењем пресуде Рев. 1551/07 од 5. септембра 2007. године и њеног потврђивања на седници Грађанског одељења Врховног суда од 18. марта 2008. године уклоњена је неизвесност и од тог времена домаћа судска пракса по овом питању углавном је доследна, тј. првостепени и другостепени судови јединствено су утврђивали да је штета настала у време док се војска и полиција још увек нису повукле са подручја на коме је штета настала, па су у зависности од тога су тужбени захтеви усвајани или одбијани.

Сходно томе, Суд је закључио да у пракси домаћих судова није било „дубоких и дуготрајних разлика“.

 


Преузимање докумената:

САОПШТЕЊА И ВЕСТИ
  • Пресуда у предмету Савић и други против Србије, представке бр. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15,634/15 и 1906/15), објављена 5. априла 2016. године
    Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 5. априла 2016. године једногласно донео пресуду у предмету Савић и...... детаљније
  • Пресуда Европског суда за људска права – Милојевић и други против Србије (бр. 43519/07, 43524/07 и 45247/07), објављена 12. јануара 2016. године
    Европски суд за људска права је у предмету Милојевић и 2 подносиоца против Србије (бр. 43519/07, 43524/07 и 45247/07) објавио...... детаљније
  • ОДЛУКА ЕВРОПСКОГ СУДА ЗА ЉУДСКА ПРАВА У ПРЕДМЕТУ МИКУЛОВИЋ ВУЈИСИЋ ПРОТИВ СРБИЈЕ (представке број 49318/07 и 58216/13).
    Европски суд за људска права (у даљем тексту Суд) је 24. новембра 2015. године једногласно донео Одлуку о недопуштености...... детаљније
  • Пресуда Европског суда за људска права у предмету Станковић и Трајковић против Србије, бр. 37194/08 и бр. 37260/08
    Европски суд за људска права је 22. децембра 2015. године објавио пресуду поводом представки госпође С. Станковић и...... детаљније
  • НАЈАВЕ