Српски ћирилица Srpski latinica

 

Пресуда Европског суда за људска права – Милојевић и други против Србије (бр. 43519/07, 43524/07 и 45247/07), објављена 12. јануара 2016. године

Европски суд за људска права је у предмету Милојевић и 2 подносиоца против Србије (бр. 43519/07, 43524/07 и 45247/07) објавио пресуду 12. јануара 2016. године којом је утврдио повреду члана 6. став 1 Конвенције у односу на сва три подносиоца, и повреду члана 8. Конвенције у односу на првог и другог подносиоца.

У овом предмету Суд је претходном Одлуком од 3. септембра 2013. године прогласио недопуштеним притужбе према члану 6. став 2 Конвенције (повреда претпоставке невиности) и доставио представке држави на одговор у погледу чл. 6.став 1 и чл. 8. Конвенције.

Сва три подносиоца представке отпуштена су из Министарства унутрашњих послова образложеним решењима у којима је наведено да су предлог за престанак радног односа поднели њихови претпостављени, на основу чињенице да су против подносилаца покренути кривични поступци. Ова решења су донета на основу члана 45. тада важећег Закона о унутрашњим пословима, у вези са чланом 34 истог закона („Службени гласник Републике Србије“ бр. 44/91,79/91, 54/96, 17/99, 33/99, 25/2000, 8/2001 и 106/2003). Према овом Закону, запосленом службенику радни однос могао је престати уколико он не испуњава неки од услова из члана 34, између осталог, и када се против запосленог води кривични поступак за кривична дела која се гоне по службеној дужности.

Поводом питања која су покренута овом представком Уставни суд и Врховни суд у својим одлукама су изнели различите ставове. Суд је посебно узео у обзир праксу Уставног суда (одлука (Стефановић, УЖ-753/2008, 19. јануар 2011. године и Радовановић, УЖ-1757/2009, од 27. септембра 2012. године).

Повреда члана 8. Конвенције

У погледу члана 8. Конвенције Европски суд је поставио питање странама да  ли је било мешања у право подносилаца на поштовање њиховог приватног живота у смислу члана 8 став 1 Конвенције и ако јесте, да ли је то мешање у право подносилаца на приватни живот било у складу са условима прописаним овим чланом. Држава није оспоравала да је дошло до мешања у смислу члана 8, али је истицала да је то било у складу са законом.

Разматрајући да ли се члан 8. Конвенције може применити у конкретном случају Суд је приметио да се члан 8. односи на заштиту интегритета и угледа, па су притужбе подносилаца обухваћене заштитом према члану 8. Конвенције,  имајући у виду притужбе подносилаца које се односе на заштиту њиховог „ужег круга“, посебно њихове материјалне сигурности и њихових породица (ставови 40-41).

Разматрајући приговор државе да подносиоци нису искористили домаће правне лекове у складу са Законом о облигационим односима, као и да нису поднели уставну жалбу, Суд је сматрао да ове приговоре треба одбити. Суд је с тим у вези, приметио да су подносиоци отпуштени на основу решења донетих у управном поступку против којих су уложили жалбе које су биле одбијене. Затим су покренули парничне поступке истичући суштински исте притужбе као пред Судом, а њихови захтеви су одбијени. У том смислу, Суд је сматрао да су подносиоци исцрпели доступне домаће правне лекове и да се није могло очекивати да додатно покрену још један парнични поступак.

У погледу исцрпености уставне жалбе Суд је остао доследан у свом ставу да се уставна жалба сматра делотворним правним леком од 7. августа 2008. године. Подносиоци су поднели представке пре овог датума.

У погледу трећег подносиоца, Суд је сматрао да је његова притужба на основу чллана 8. недопуштена ratione temporis. Став Суда је био да је подносилац отпуштен 13. јула 2000. године, а имајући у виду да је отпуштање било тренутни акт, који није довео до трајне ситуације или повреде Конвенције (у том смислу Суд се позвао на пресуду Блечић против Хрватске, видети такође одлуку Јовановић против Хрватске, бр.59109/00). Каснија одлука Врховног суда из 2007. године довела је само до потврђивања „мешања“ које је већ било проузроковано одлуком о отпуштању (став 52.).

У погледу основаности Суд је прво констатовао да иако према члану 8. не постоји право на запослење, појам „приватног живота“ укључује и професионалне активности (став 59.). У том смислу, дошло је до мешања у приватни живот подносилаца.

Суд је затим разматрао да ли је ово мешање било засновано на закону.

Суд је подсетио на своју праксу у којој је утврдио да израз „прописано законом“ и „у складу са законом“ у смислу чл. 8. до 11. Конвенције, не значи само да је спорна мера била прописана законом, већ подразумева и одређени квалитет закона у питању. Закон мора бити доступан и предвидив, односно формулисан са довољном прецизношћу да омогући појединцу да своје понашање усклади (став 62.).

Да би домаћи закон задовољио ове услове он мора обезбедити правну заштиту против произвољног мешања јавних власти у права која Конвенција јемчи. У стварима које утичу на основна права било би супротно принципу владавине права, да дискреционо право дато извршној власти буде неограничено. Закон мора јасно указивати обим тих дискреционих права датих одређеним властима и начин њиховог вршења. (став 63.).

Суд даље указује у ставу 64. да таква непрецизна формулација закона може бити исправљена уколико постоје довољне процесне гаранције, као што је поступак расправе пред независним телом које може испитати примену дискреционих овлашћења и осигурати да она нису примењена на произвољан начин. Није довољно да су дискрециона овлашћења само формално предмет судског преиспитивања, већ заиста тело у питању мора бити надлежно да испита да ли су предузете мере имале легитиман циљ и да ли су биле пропорционалне.

Примењујући наведена начела на овај предмет (став 65.) Суд прво примећује да држава признаје да формулација члана 45. Министарства унутрашњих послова није била сасвим прецизна. Суд примећује да је ова одредба је оставила Министарству дискреционо право одлучивања о отпуштању полицајаца против којих је покренут кривични поступак. Она не указује како ће се то дискреционо овлашћење примењивати, нити предвиђа поступање у случају ослобађања кривичне одговорности полицијских службеника. У одсуству било каквог објашњења у погледу примене дискреционих овлашћења, закон на основу кога су подносиоци отпуштени, не само да је непрецизан већ га је Министарство унутрашњих послова произвољно примењивало.

Овакви недостаци закона могу се исправити кроз постојање процесних гаранција, као што је горе наведено. Суд признаје да су подносиоци имали могућност да покрену парнични поступак и да захтевају да се преиспита законтитост њиховог отпуштања. Међутим, Суд примећује да је Врховни суд експлицитно одбио да испитује  начин на који  је Министарство применило дискрециона овлашћења, не уважавајући покушај нижих судова да испитају законитост и пропорционалност спорне мере. На тај начин Врховни суд је пропустио да суштински и независно испита отпуштање подносилаца примењујући формалистички приступ и остављајући Министарству потпуну и неконтролисану могућност дискреционог одлучивања. (став 66.)

Суд закључује да предметни парнични поступци нису омогућили суштинско судско испитивање, па у том смислу није ни било гаранција да спорна мера није била произвољно примењена.

Повреда члана 6. став 1 Конвенције

У погледу члана 6. став 1 Европски суд је поставио странама  питање да ли су одлуке Врховног суда Србије у којима је потврђено отпуштање са посла подносилаца представке довољно образложене, у складу са захтевима члана 6. став 1 Конвенције У том смислу, Суд се позвао на пресуду  пресуду К.М.Ц. против Мађарске.

Став државе је био да се аналогија са случајем К.М.Ц. не може се поставити јер су решења о отпуштању подносилаца била јасна, образложена и разматрана од стране три судске инстанце у радним споровима које су подносиоци покренули ради њиховог поништаја.

Разматрајући повреду члана 6. став 1 Конвенције, Суд је подсетио да у одлукама судова морају бити дати разлози на којима се одлука заснива. У ком обиму ће то образложење бити дато, зависиће од природе одлуке и околности случаја.  Међутим, када примењује правна правила којима недостаје прецизност, домаћи судови морају показати посебну пажњу приликом образлагања разлога због којих је то правило примењено у конкретном случају. Само навођење нејасне одредбе не може се сматрати довољним образложењем (став 83.).

У конкретном случају, осврћући се поново на неодговарајући квалитет законске одредбе на основу које су подносиоци били отпуштени, Суд примећује да је Уставни суд, после 2008. године, разматрао два слична предмета. У тим одлукама, Уставни суд је закључио да су и закон на основу кога су подносиоци (уставне жалбе) били отпуштени и судске одлуке које су донете на сличан начин као и у случају подносилаца, били произвољни и довели до повреде права на правично суђење. Суд закључује да имајући у виду скоро исте чињеничне и правне околности, не види разлог да одступи од образложења Уставног суда и утврђује повреду члана 6. став 1. Конвенције у односу на сва три подносиоца.

Правична накнада

На име претрпљене нематеријалне штете првом подносиоцу није досуђено ништа јер није поднео захтев за правичну накнаду.  Другом је досуђено на име нематеријалне штете 5.800 евра (од тражених 10 000), док је захтев за накнаду материјалне штете одбачен као необразложен. У случају трећег подносиоца, досуђено је 2.400 евра на име нематеријалне штете (због повреде члана 6. ст.1), док је захтев за накнаду материјалне штете одбачен.

Такође, захтеви за накнаду трошкова су одбачени јер нису били поткрепљени доказима.

Примена члана 46. Конвенције

Трећи подносилац представке је сматрао да Суд треба да наложи туженој држави да понови парнични поступак у коме би домаћи судови применили приниципе које је Суд утврдио у овој пресуди, који  би омогућио поновно запослење подносиоца у полицији.

Суд је констатовао да члан 426. тачка 11 Закона о парничном поступку омогућава понављање поступка уколико нека странка стекне могућност да употреби одлуку Европског суда за људска права којом је утврђена повреда људског права, а то је могло да буде од утицаја на доношење повољније одлуке. У том смислу Суд је сматрао да није неопходно да наложи тражену индивидуалну меру.


Преузимање докумената:

САОПШТЕЊА И ВЕСТИ
  • Пресуда у предмету Савић и други против Србије, представке бр. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15,634/15 и 1906/15), објављена 5. априла 2016. године
    Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 5. априла 2016. године једногласно донео пресуду у предмету Савић и...... детаљније
  • Пресуда Европског суда за људска права – Милојевић и други против Србије (бр. 43519/07, 43524/07 и 45247/07), објављена 12. јануара 2016. године
    Европски суд за људска права је у предмету Милојевић и 2 подносиоца против Србије (бр. 43519/07, 43524/07 и 45247/07) објавио...... детаљније
  • ОДЛУКА ЕВРОПСКОГ СУДА ЗА ЉУДСКА ПРАВА У ПРЕДМЕТУ МИКУЛОВИЋ ВУЈИСИЋ ПРОТИВ СРБИЈЕ (представке број 49318/07 и 58216/13).
    Европски суд за људска права (у даљем тексту Суд) је 24. новембра 2015. године једногласно донео Одлуку о недопуштености...... детаљније
  • Пресуда Европског суда за људска права у предмету Станковић и Трајковић против Србије, бр. 37194/08 и бр. 37260/08
    Европски суд за људска права је 22. децембра 2015. године објавио пресуду поводом представки госпође С. Станковић и...... детаљније
  • НАЈАВЕ