ПРЕСУДА ДОО БРОЈЛЕР ДОЊЕ СИНКОВЦЕ ПРОТИВ СРБИЈЕ (бр. 48499/08)

Европски суд за људска права је 26. новембра 2013. године објавио пресуду у предмету ДОО Бројлер Доње Синковце против Србије  (бр. 48499/08) у којој је потврдио свој став о одговорности државе за дугове предузећа са већинским друштвеним капиталом.

У овом предмету до повреда Конвенције је дошло због неизвршења пресуде Трговинског суда у Лесковцу од 25. априла 2005 донете у корист подносиоца.

 У погледу допуштености Суд је разматрао да ли је предузеће поверилац имало „статус жртве“ (који приговор држава није истицала с обзиром да је у време писања одговора државе поступак пред Уставним судом још увек трајао). Уставни суд је 29. марта 2012. године утврдио да је подносилац представке претрпео повреду уставних права и у том смислу му је досуђена накнада нематеријалне штете. Међутим, држави „...није наложио да исплати, из сопствених средстава, материјалну штету, наиме износе досуђене предметном правоснажном пресудом, како то захтева пракса Суда...“. У погледу исцрпљења домаћих правних лекова, Суд није прихватио приговор државе о неисцрпљењу домаћих правних лекова с обзиром да је поступак пред Уставним судом био још увек у току. Суд је поново цитирао свој став из Одлуке Маринковић против Србије према коме се уставна жалба може сматрати делотворном у оваквим предметима почев од 22. јуна 2012. године, а представка је поднета 30. септембра 2008. године.

Разматрајући меритум, Суд је утврдио повреде члана 6. став 1. Конвенције, члана 1. Протокола бр. 1 уз Конвенцију и члана 13. Конвенције.

Суд се позвао на своју добро установљену праксу и указао на раније донете пресуде Р. Качапор и друге подноситељке представки против Србије (ст. 57-82); Влаховић против Србије (ст. 37-47), Црнишанин и друге подноситељке представки против Србије (ст. 100-104); ЕВТ против Србије (ст. 26. и 27); Марчић и други против Србије (став 29.); Адамовић против Србије (ст. 17-22); Маринковић против Србије (одлука, ст. 26-29 и ст. 31), Кин-Стиб и Мајкић против Србије, број 12312/05 (став 96).

Суд је сматрао да овај случај спада у ткзв. добро установљену праксу Суда и о њему је одлучивао Одбор од 3 судијa. У складу са чланом 28. став 2. Конвенције одлуке Одбора су коначне.