ДВЕ ПРЕСУДЕ ЕВРОПСКОГ СУДА ЗА ЉУДСКА ПРАВА КОЈЕ СЕ ОДНОСЕ НА НЕИЗВРШЕЊЕ ДОМАЋИХ ПРАВНОСНАЖНИХ ОДЛУКА ДОНЕТИХ ПРОТИВ ПРЕДУЗЕЋА СА ВЕЋИНСКИМ ДРУШТВЕНИМ КАПИТАЛОМ

Европски суд за људска права је својим пресудама од 15. и 22. октобра 2013. године у предметима Маринковић (бр. 5353/11) и Секулић и Кучевић (бр. 28686/06  и 50135/06),  потврдио своју добро установљену праксу у вези са дуговима предузећа са већинским друштвеним капиталом. И овога пута Суд је утврдио повреде члана 6. став 1. и члана 1. Протокола бр. 1 уз Конвенцију.

У оба предмета подносиоци су били запослени у предузећима са већинским друштвеним капиталом у време доношења предметних домаћих пресуда које касније нису извршене. Држава је истицала у одбрани одређене околности које су донекле биле другачије у односу на раније донете пресуде Европског суда (Качапор, Рашковић и Милуновић ....), као што је на пример, чињеница да је предметно предузеће било приватизовано. Међутим, Суд је у образложењу пресуде Маринковић Суд истакао да када су власти обавезне да делују ради извршења правоснажне судске одлуке, а то не учине, њихова неактивност може, у одређеним околностима, укључити одговорност државе на основу члана 6. став 1. Конвенције и члана 1. Протокола број 1....

Када је реч о извршењу правоснажних судских одлука донетих против државе или субјеката који не уживају „довољну институционалну и оперативну независност од државе“, недостатак сопствених средстава или немаштину дужника, држава не може да наводи као оправдање за неизвршење тих одлука......Другим речима, у таквим случајевима држава је директно одговорна за дуговања предузећа којим управља, без обзира на чињеницу да ли је предузеће у питању у неком тренутку пословало као приватно предузеће ......Штавише, „чињеница да је држава продала велики део свог удела у предузећу  приватном лицу, не може да ослободи државу од обавезе да изврши обавезу по пресуди која је настала пре продаје акција. Ако такву обавезу пренесе на новог власника акција...“држава мора да осигура да ће нови власник поштовати захтеве, садржане у члану 6. став 1. Конвенције и члану 1. Протокола број 1, да правоснажна обавезујућа судска одлука не остане без дејства на штету странке“ (видети Solovyev против Украјине, број 4878/04, став 21, 14. децембар 2006. године).