Српски ћирилица Srpski latinica

 

Приказ одлуке у предмету Васиљевић и Дробњаковић

Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 20. фебруара 2020. године објавио одлуку у предмету Васиљевић и Дробњаковић против Србије, бројеви представки 43987/11 и 51910/15.

Подносиоци представке притуживали су се на повреду права на мирно уживање имовине из члана 1. Протокола 1. уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција), док се подносилац представке Љубомир Дробњаковић притуживао и на повреду члана 6. став 1. Конвенције.

Подносиоци представки су бивши купци капитала друштвених предузећа у поступку приватизације методом јавне аукције. У децембру 2002. године, односно у марту 2003. године подносиоци су закључили уговор о купорпродаји друштвеног капитала предузећа у поступку приватизације. Први подносилац представке извршио је исплату само прве рате на име купорпродајне цене од укупно шест рата колико је предвиђено уговором. Такође, други подносилац је од шест уговорених рата за исплату купопродајне цене друштвеног капитала измирио две рате. Узимајући у обзир чињеницу да подносиоци нису испунили обавезу исплате купорпродајне цене, уговори о купорпродаји друштвеног капитала раскнути су на иницијативу Агенције за приватизацију. Износи исплаћени на име купопродајне цене нису враћени након раскида уговора.

Уговори о купорпродаји друштвеног капитала су предвиђали да купац губи сва права уколико не исплати купопродајну цену, односно губи сва потраживања која произлазе из уговора, као и право да учествује у будућим аукцијама. Такође, Законом о изменама и допунама Закона о приватизацији („Службени гласник РС“, број 45/2005) који је ступио на снагу у јуну 2005. године измењене су одредбе члана 41а. тако што му је, између осталог, додат став 3. који гласи: „У случају раскида уговора о продаји капитала, односно имовине због неиспуњења уговорних обавеза од стране купца капитала, купац капитала као несавесна страна, нема право на повраћај плаћеног износа на име уговорене цене, ради заштите општег интереса“. 

Подносиоци представки су покренули парничне поступке пред домаћим судовима ради повраћаја новчаних износа исплаћених на име купопродајне цене по касније раскинутим уговорима. Подносиоци представки су тврдили да се одредбе Закона о изменама и допунама Закона о приватизацији из 2005. године примењују ретроактивно на њихову штету, као и да уговорна одредба по којој купац губи сва права и потраживања из уговора ако не исплати купопродајну цену не искључује примену одредби Закона о облигационим односима којима се уређују последице раскида уговора. Домаћи судови су одбили постављени тужбени захтев подносилаца, односно нису обавезали Агенцију за приватизацију да врати примљене новчане износе које су подносиоци исплатити на име дела купопродајне цене друштвеног капитала. Након правоснажног окончања парничног поступка подносиоци су изјавили уставне жалбе против донетих пресуда. Уставна жалба подносиоца Драгољуба Васиљевић је одбачена имајући у виду да је подносилац тражио да Уставни суд оцени законитост донетих пресуда, односно да поступи као инстанциони суд, што Уставни суд не може да чини. Уставна жалба подносиоца Љубомира Дробњаковића је мериторно разматрана од стране Уставног суда те је иста одбијена као неоснована. У наведеној одлуци о уставној жалби Уставни суд је заузео становиште да су уговори о продаји друштвеног, односно државног капитала уговори sui generis који имају елементе облигационог и статусног карактера те да су надлежни судови исправно закључили да су уговорне стране (подносилац представке и Агенција за приватизацију) одговарајућом клаузулом уговора о купопродаји друштвеног капитала искључиле примену одредбе члана 132. став 2. Закона о облигационим односима, односно да су последице које наступају услед делимичног неиспуњења и након раскида уговора уредиле на другачији начи, што је у складу са начелом аутономије воље уговорних страна и диспозитивним карактером одредаба Закона о облигационим односима.

Након исцрпљивања домаћих правних средстава подносиоци су изјавили представке Суду износећи у основи исту аргументацију као пред домаћим судовима, притужујући се на повреду члана 1. Протокола 1 уз Коневнцију, док се подносилац Љубомир Дробњаковић притуживао и на повреду члана 6. став 1. Конвенције.

Приликом разматрања наводне повреде права на мирно уживање имовине Суд је најпре подестио да концепт „имовине“ не обухвата искључиво постојећа права већ да може подразумевати и средства, укључујући потраживања, за која подносиоци могу имати разумно и легитимно очекивање да ће их стећи. Суд даље наводи да је очекивање легитимно уколико се конкретан интерес (имовинско право) темељи у националном праву, односно уколико се заснива на законским одредбама, правном акту или устаљеној пракси домаћих судова. Са друге стране, не постоји легитимно очекивање у ситуацији када постоји спор у вези са тумачењем и применом домаћих закона и ако су захтеви подносилаца одбијени од стране домаћих судова. Суд сматра да је у конкретном случају потраживање подносилаца на име повраћаја исплаћене купопродајне цене било засновано на њиховом очекивању да ће се уговорна клаузула на основу које купци губе сва права и потраживања уколико не исплате купопродајну цену примењивати само на уплаћене депозите на јавној аукцији, а да ће се у односу на враћање исплаћених рата примењивати одредбе члана 132. Закона о облигационим односима. Сходно наведеном, Суд је заузео становиште да потраживање подносилаца на име исплаћених рата купорподајне цене није имало довољан основ у домаћем праву с обзиром да су домаћи судови у релевантном периоду већ утврдили да су уговорне стране (подносиоци и Агенција за приватизацију) слободном вољом уредиле на другачији начин последице делимичног испуњења и раскида уговора, што је било њихово право у смислу чл. 10. и 20. Закона о облигационим односима. Коначно, Суд је оценио да су притужбе у погледу повреде права на мирно уживање имовине неспојиве ratione materiae са одредбама Конвенције у смислу члана 35. став 3. тачка а) Конвенције и да се морају одбацити.

Имајући у виду да је подносилац представке Љубомир Дробњаковић изнео притужбе о кршењу права на правично суђење услед наводне погрешне примене материјалног права од стране домаћих судова и произвољног тумачења уговорне клаузуле на основу које купци губе сва права и потраживања уколико не исплате купопродајну цену из уговора о купопордаји  друштвеног капитала, Суд је разматрао постојање повреде члана 6. став 1. Конвенције. Суд је најпре подестио да је примарно на домаћим органима, посебно судовима, да тумаче  домаће законодавство. Тачније, улога Суда није да испитује тумачњење домаћег права од стране националних судова, осим у случајевима када су закључци домаћих судова произвољни и очигледно неразумни. Суд је приметио да је подносилац представке био у могућности да истакне своје аргументе у погледу тумачења спорне одредбе уговора о купопродаји друштвеног капитала у свим фазама поступка, што је у складу са начелима адверсарног судског поступка. Такође, Суд је оценио да су наводи подносиоца одбијени од стране домаћих судова на начин који се не може сматрати произвољним и очигледно неразумним. С обзиром на наведено, Суд је закључио да је притужба подносиоца представке Љубомира Дробњаковића због повреде члана 6. став 1. Конвенције очигледно неоснована те да мора бити одбачена и смислу члана 35. став 3. тачка а) и став 4. Конвенције.

На крају, Суд је утврдио да су представке подносилаца неприхватљиве.


Преузимање докумената:

САОПШТЕЊА И ВЕСТИ
  • Пресуда у предмету Савић и други против Србије, представке бр. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15,634/15 и 1906/15), објављена 5. априла 2016. године
    Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 5. априла 2016. године једногласно донео пресуду у предмету Савић и...... детаљније
  • Пресуда Европског суда за људска права – Милојевић и други против Србије (бр. 43519/07, 43524/07 и 45247/07), објављена 12. јануара 2016. године
    Европски суд за људска права је у предмету Милојевић и 2 подносиоца против Србије (бр. 43519/07, 43524/07 и 45247/07) објавио...... детаљније
  • ОДЛУКА ЕВРОПСКОГ СУДА ЗА ЉУДСКА ПРАВА У ПРЕДМЕТУ МИКУЛОВИЋ ВУЈИСИЋ ПРОТИВ СРБИЈЕ (представке број 49318/07 и 58216/13).
    Европски суд за људска права (у даљем тексту Суд) је 24. новембра 2015. године једногласно донео Одлуку о недопуштености...... детаљније
  • Пресуда Европског суда за људска права у предмету Станковић и Трајковић против Србије, бр. 37194/08 и бр. 37260/08
    Европски суд за људска права је 22. децембра 2015. године објавио пресуду поводом представки госпође С. Станковић и...... детаљније
  • НАЈАВЕ