Српски ћирилица Srpski latinica

 

Приказ одлуке у предмету Поповић против Србије, број 38572/17

Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 17. марта 2022. године објавио одлуку трочланог судијског Одбора у предмету Поповић против Србије, број 38572/17.

Подносилац се притуживао на повреду права на живот из члана 2. Конвенција за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција) тврдећи да није спроведена делотворна истрага након смрти његове супруге приликом порођаја у здравственој установи. Такође, подносилац је изнео притужбе у смислу члана 6. Конвенције због претеране дужине трајања кривичног поступка покренутог против лекара који су пружали медицинску помоћ током критичног догађаја, као и због дужине трајања поступка пред Уставним судом.

Околности предмета

Подносилац je тврдио да су лекари који су пружили помоћ његовој супрузи пропустили да правовремено ураде неке од основних медицинских тестова што је узроковало или допринело њеној смрти након порођаја царским резом. С обзиром да је надлежно тужилаштво одустало од кривичног гоњења пријављених лекара, подносилац је преузео вођење кривичног поступка у својству оштећеног као тужиоца. Подносилац није истакао имовинскоправни захтев у току кривичног поступка, нити је тужбом покренуо посебан парнични поступак за накнаду штете због смрти супруге.

Кривични поступак који је вођен против лекара који су пружили медицинску помоћ критичном приликом правоснажно је окончан доношењем ослобађајуће пресуде. Домаћи судови су утврдили одсуство кривичне одговорности окривљених лекара за смрт супруге подносиоца представке.

Незадовољан исходом кривичног поступка, подносилац се обратио Уставном суду притужујући се на повреду права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава Републике Србије. Испитујући наводе из уставне жалбе, Уставни суд је најпре утврдио да се исте суштински тичу повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава. У том смислу, Уставни суд се позвао на свој раније изнети став по коме се лице које у кривичном поступку има положај, између осталог, оштећеног као тужиоца, не може позивати на то да му је повређено право на правично суђење јер против окривљеног није покренут и вођен кривични поступак, или што кривични поступак није окончан осудом окривљеног. Следом изнетог, уставна жалба је одбачена.

Основаност

У односу на истакнуту повреду права на живот из члана 2. Конвенције

Приликом разматрања притужби подносиоца у погледу права на живот, Европски суд је превасходно указао да се исте тичу наводног лекарског немара, те да нема ничега што би поткрепило тврдњу да држава није испунила своју обавезу да успостави делотворан правни оквир. Такође, Европски суд је заузео став да притужбе подносиоца не потпадају под строге изузетке који доводе до одговорности државе у смислу материјалног дела члана 2. Конвенције.

Европски суд је даље подсетио да је у предметима који се тичу лекарског немара процедурална обавеза државе да успостави ефикасан правосудни систем испуњена уколико је жртвама обезбеђен грађански правни лек, одвојено или заједно са правним леком пред кривичним судом, који омогућава утврђивање одговорности конкретних лекара и адекватно обештећење. У својој пракси Европски суд је, имајући у виду особености правног система тужене државе, захтевао од подносилаца да искористе правни пут (поступак) на основу кога би њихове притужбе могле бити ваљано размотрене. Овај став се заснива на оборивој претпоставци да је било који од оваквих поступака, а нарочито обештећење у грађанском судском поступку, у начелу довољно за испуњавање обавезе државе уговорнице да у смислу члана 2. Конвенције обезбеди ефикасан правосудни систем.

Образлажући своје становиште у овом предмету, Европски суд је приметио да је кривична истрага, сама по себи, ограничена на утврђивање индивидуалне кривичне одгворности евентуалних починилаца, те да кривични поступак може бити од нарочитог значаја за разјашњење медицинског третмана и отклањање сумњи, међутим, кривични правни лек је ограничене ефикасности када је смрт особе настала услед више фактора.

Европски суд није пропустио да понови свој став да избор средстава за обезбеђивање позитивне обавезе из члана 2. Конвенције у начелу потпада под поље слободне процене државе уговорнице.

Коначно, узимајући у обзир шири спектар захтева који се могу поднети у грађанском судском поступку, ко све може имати својство туженог, као и материјалноправне услове за утврђивање одговорности, Европски суд је дошао да закључка да би грађански правни лек омогућио да држава све околности темељно испита и да „исправи ствари кроз свој правни систем“. Правни систем Републике Србије је подносиоцу обезбедио могућност покретања грађанског судског поступка у коме би на адекватан начин били размотрени његови аргументи, међутим, подносилац овај правни пут није искористио.

Сходно томе, Европски суд је одбацио притужбе подносиоца у погледу повреде права на живот као очигледно неосноване, на основу члана 35. ст. 3. и 4. Конвенције.

У односу на истакнуту повреду права на суђење у разумном року из члана 6. став 1. Конвенције

Подносилац је изнео притужбе у погледу претеране дужине трајања кривичног поступка вођеног против лекара који су учествовали у пружању медицинске неге његовој супрузи. Европски суд је пошао од тога да је подносилац у овом поступку био оштећена страна, а не окривљени, тако да кривични део члана 6. став 1. Конвенције није примењив на овај поступак.

У образложењу одлуке Европски суд је нагласио да подносилац није истакао имовинскоправни захтев у току предметног кривичног поступка, а такође је напоменуо да, у складу са домаћим правом,  кривична осуда не представља предуслов за подношење грађанске тужбе за накнаду штете, што значи да искод кривичног поступка није био одлучујући за „грађанска права и обавезе подносиоца“ из члана 6. став 1. Конвенције.

Следом изнетог, притужбе подносиоца у погледу дужине трајања кривичног поступка оцењене су као неспојиве са одредбама Конвенције ratione materiae.

Када су у питању притужбе у погледу дугог трајања поступка пред Уставним судом, Европски суд је заузео став да се члан 6. став 1. Конвенције може применити на овај поступак, али да се његово трајање од око тринаест месеци не може сматрати претераним, односно не представља кршење права на суђење у разумном року.

Следствено, притужбе због дужине трајања поступка пред Уставним судом одбачене су као очигледно неосноване у смислу члана 35. ст. 3. и 4. Конвенције.

Имајући у виду све напред наведено, Суд је представку подносиоца прогласио неприхватљивом.


Преузимање докумената:

САОПШТЕЊА И ВЕСТИ
  • Пресуда у предмету Савић и други против Србије, представке бр. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15,634/15 и 1906/15), објављена 5. априла 2016. године
    Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 5. априла 2016. године једногласно донео пресуду у предмету Савић и...... детаљније
  • Пресуда Европског суда за људска права – Милојевић и други против Србије (бр. 43519/07, 43524/07 и 45247/07), објављена 12. јануара 2016. године
    Европски суд за људска права је у предмету Милојевић и 2 подносиоца против Србије (бр. 43519/07, 43524/07 и 45247/07) објавио...... детаљније
  • ОДЛУКА ЕВРОПСКОГ СУДА ЗА ЉУДСКА ПРАВА У ПРЕДМЕТУ МИКУЛОВИЋ ВУЈИСИЋ ПРОТИВ СРБИЈЕ (представке број 49318/07 и 58216/13).
    Европски суд за људска права (у даљем тексту Суд) је 24. новембра 2015. године једногласно донео Одлуку о недопуштености...... детаљније
  • Пресуда Европског суда за људска права у предмету Станковић и Трајковић против Србије, бр. 37194/08 и бр. 37260/08
    Европски суд за људска права је 22. децембра 2015. године објавио пресуду поводом представки госпође С. Станковић и...... детаљније
  • НАЈАВЕ