Одлука у предмету Дивна ТОРДАЈ против Србије од 09. септембра 2017. године, представка број 19728/08
Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 9. септембра 2017. године донео одлуку у предмету Тордај против Србије, представка број 19728/08.
Подноситељка представке се притуживала према чл. 6. став 1. и 13. Конвенције да није могла да издејствује одлуку поводом њене приватне кривичне тужбе за клевету, јер је немар суда довео до обуставе поступка због застарелости.
Тужена Република Србија је тврдила, између осталог, да подноситељка представке није била лишена права на приступ суду, зато што је могла, али то није учинила, да покрене парнични поступак због клевете, као и да поднесе имовинско-правни захтев у кривичном поступку.
Суд је, пре свега, поновио своју досадашњу праксу, па је констатовао да право на приступ суду обухвата не само право да се покрене поступак, већ и право да се спор “реши” пред судом. Додато је да члан 6. став 1. не гарантује право да се трећа лица гоне или казне за кривично дело, али да гарантује право на приступ суду ради решавања имовинско-правних спорова. Суд је, такође, констатовао да када домаћи правни поредак обезбеђује онима који туже пут за добијање обештећења, као што је имовинско-правни захтев у контексту кривичног поступка, да држава има обавезу да осигура да они уживају основне гаранције утврђене чланом 6. став 1. Суд је још истакао да је раније већ пресудио да право на добар углед као такво представља грађанско право.
Прелазећи на конкретну представку, Суд је констатовао да је подноситељка представке имала два правна пута за обештећење због клевете. Један правни пут је био да поднесе имовинско-правни захтев у контексту кривичног поступка. Други правни пут којим је она могла ићи, независно од кривичног поступка (пошто српско право не захтева постојање кривичне пресуде да би се могла поднети парнична тужба), био је да покрене парнични поступак за накнаду штете или за неки други облик задовољења, као што је објављивање судске одлуке или извињење.
Суд је последично закључио да органи Тужене државе нису онемогућили подноситељку представке да издејствује одлуку по њеном имовинско-правном захтеву, јер је она на располагању имала два правна пута, а није искористила ниједан. Стога је Суд прогласио представку подноситељке очигледно неоснованом.
