Српски ћирилица Srpski latinica

 

Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 19. септембра 2019. године објавио једанаест одлука којима се представке изјављене против Републике Србије одбацују као неприхватљиве.

Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 19. септембра 2019. године објавио једанаест одлука којима се представке изјављене против Републике Србије одбацују као неприхватљиве. У питању су одлуке у предмету Стојковић против Србије, број 22640/16; Синђелић и други против Србије, број 7129/15; Попов против Србије, број 7736/17; Новковић против Србије, број 7946/14; Младеновић и други против Србије, број 41375/16; Максић и други против Србије, број 41404/16; Лазић против Србије, број 76024/16; Колашинац против Србије, број 64233/16; Хорватовић-Василић и Хорватовић против Србије, број 64188/16; Бихорац против Србије, број 33470/16 и Антић против Србије, број 42144/16.

Реч је о представкама у којима су се подносиоци притуживали због претеране дужине трајања парничних и управних поступака, али и због неизвршења правоснажних пресуда донетих у односу на предузећа са већинским друштвеним или државним капиталом. Подносиоци су истицали повреду права на суђење у разумном року из члана 6. став 1. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција), права на мирно уживање имовине из члана 1. Протокола 1 уз Конвенцију, као и права на делотворан правни лек из члана 13. Конвенције.

Ценећи конкретне околности случаја Суд је одбацио представке као неприхватљиве из разлога предвиђених чланом 35. Конвенције. Све одлуке донео је трочлани судијски одбор.

У предметима Младеновић и други, Лазић, Антић и Бихорац представке су одбачене јер је Суд утврдио злоупотребу права на представку, с обзиром да су подносиоци пропустили да обавесте Суд о чињеницама од значаја за одлучивање у датим предметима. Суд је указао да представка може бити одбачена у смислу члана 35. став 3. тачка а) Конвенције ако се свесно заснива на лажним информацијама или ако су значајне информације и документи намерно изостављени, без обзира да ли су били познати подносиоцима или су у питању нове значајне околности које су се догодиле у току трајања поступка. Непотпуне и стога збуњујуће информације могу представљати злоупотребу права на представку, нарочито ако се дате информације тичу суштине предмета и ако није пружено задовољавајуће објашњење због чега информације нису достављене Суду. У напред поменутим предметима, где је Суд утврдио злоупотребу права на представку, подносиоци су пропустили да обавесте Суд да су пред домаћим органима остварили заштиту права на суђење у разумном року укључујући исплату новчане накнаде, да су повукли предлог за извршење у извршним поступцима на чију се дужину притужују или да су у међувремену намирили више од половине новчаног потраживања које је предмет извршног поступка због чије претеране дужине су се обратили Суду. Такође, у одлукама у којима је утврдио злоупотребу права на представку Суд је изнео становиште да правни заступници, имајући у виду дужност Суда да испитује наводе о кршењу људских права, морају показати висок ниво професионалног обзира и разумну сарадњу са Судом, штедећи га притом разматрања неутемљених тј. неозбињних представки. Намерна или ненамерна злоупотреба ресурса Суда може угрозити кредибилитет рада правног заступника у очима Суда, а уколико се то систематски понавља, може резултирати да појединим правним заступницима буде забрањено заступање подносилаца представки у складу са правилом 36. став 4. тачка б) Пословника о раду Суда.

Суд је у предмету Колашинац прогласио представку неприхватљивом јер је подноситељка пропустила да искористи домаћа правна средства тј. правна средства предвиђена Законом о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 40/2015) и уставну жалбу. Подноситељка је оспорила делотворност домаћих правних средстава, међутим Суд је констатовао да у конкретном случају нема разлога да одступи од схватања  по коме уставна жалба представља делотворно правно средство у овој врсти случајева почев од 22. јуна 2012. године (видети Маринковић против Србије, број 5353/11, став 59, одлука од 29. јануара 2013. године). Када су у питању правни лекови предвиђени Законом о заштити права на суђење у разумном року, Суд је става да, уколико подноситељка сматра да су исти из неког разлога неделотворни, такве наводе је требало да изнесе у уставној жалби.

Из образложења одлуке у предмету Максић и други може се видети да су сe подносиоци притуживали у смислу члана 6. став 1. Конвенције због претеране дужине трајања парничних поступака. Суд је након разматрања предмета закључио да се тужена Република Србија не може сматрати одговорном, с обзиром да су подносиоци пропустили да на ваљан начин изнесу притужбе пред Уставним судом. Тачније, Суд је одбацио представке као неприхватљиве због неправилног коришћења домаћег правног средства (уставне жалбе).

У предмету Новковић, као и у предмету Синђелић и други, Суд је одбацио представке као неприхватљиве у једном делу на основу члана 35. став 1. Конвенције јер нису исцрпљена домаћа правна средства, док су у другом делу представке одбачене као очигледно неосноване у смислу члана 35. став 3. тачка а) Конвенције. У одлуци у предмету Новковић Суд је оценио да се укупна дужина трајања парничног поступка од три године и три месеца у две судске инстанце не може сматрати претераном, тако да је у том делу представка одбачена као очигледно неоснована. Претходно је подноситељка из предмета Новковић изјавила уставну жалбу притужујући се на претерану дужину трајања поступка, али је уставна жалба одбачена. Имајући у виду да је спорни домаћи поступак настављен, Суд сматра да је у односу на накнадни период трајања поступка подноситељка морала поново да се обрати Уставном суду, што иста није учинила, тако да је у том делу представка одбачена због неисцрпљивања домаћих правних лекова на основу члана 35. став 1. Конвенције.

Даље је потребно обратити пажњу на одлуку Суда у предмету Синђелић и други. Велики број подносилаца изјавио је представку притужујући се на дужину трајања управног поступка који још увек није окончан и траје скоро тринаест година. Суд је констатовао да је спрони управни поступак отпочео 11. септембра 2006. године када су подносиоци изјавили жалбу надлежном другостепеном органу, те је у укупну дужину трајања поступка урачунао и поступак по изјављеној уставној жалби с обзиром да је Уставни суд у два наврата поништио пресуде Управног суда, што доводи до закључка да је спрони управни поступак имао четири инстанце. Изјављене представке у делу који се тиче периода од 11. септембра 2006. године до 13. марта 2014. године Суд је одбацио као неприхватљиве, с обзиром да је оценио да подносиоци више немају статус жртве у смислу члана 34. Конвенције. Наиме, Уставни суд је одлуком од 13. марта 2014. године утврдио повреду права на суђење у разумном року и досудио подносиоцима новчану накнаду од по 300,00 евра на име нематеријалне штете. Иако је досуђени износ мањи од оних које одређује Суд, имајући у виду конкретне околности случаја, а посебно велики број странака у поступку и ограничен интерес странака за исход поступка, Суд сматра да је досуђени износ разуман. Када је у питању део представке који се тиче периода трајања спорног управног поступка након 13. марта 2014. године, Суд је заузео став да су подносиоци пропустили да искористе домаће правно средство, односно да је требало поново да се обрате Уставном суду притужујући се на претерану дужину трајања поступка у накнадном периоду.

У предметима Хорватовић-Василић и Хорватовић, Попов и Стојковић, Суд је одбацио представке као очигледно неосноване тј. утврдио је да тужена Република Србија не може бити одговорна за претерано дуго трајање парничих поступака. Наиме, Суд је ценио сложеност захтева који је био предмет поступка, као и значајан допринос подносилаца  продужетку трајања поступка предлагањем прекида поступка али и самосталним или заједничким (са другом страном) тражењем одлагања већег броја рочишта. Следствено, Суд је у поменутим предметима изјављене представке прогласио неприхватљивим на основу члана 35. став 3. тачка а) Конвенције.


Преузимање докумената:

САОПШТЕЊА И ВЕСТИ
  • Пресуда у предмету Савић и други против Србије, представке бр. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15,634/15 и 1906/15), објављена 5. априла 2016. године
    Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 5. априла 2016. године једногласно донео пресуду у предмету Савић и...... детаљније
  • Пресуда Европског суда за људска права – Милојевић и други против Србије (бр. 43519/07, 43524/07 и 45247/07), објављена 12. јануара 2016. године
    Европски суд за људска права је у предмету Милојевић и 2 подносиоца против Србије (бр. 43519/07, 43524/07 и 45247/07) објавио...... детаљније
  • ОДЛУКА ЕВРОПСКОГ СУДА ЗА ЉУДСКА ПРАВА У ПРЕДМЕТУ МИКУЛОВИЋ ВУЈИСИЋ ПРОТИВ СРБИЈЕ (представке број 49318/07 и 58216/13).
    Европски суд за људска права (у даљем тексту Суд) је 24. новембра 2015. године једногласно донео Одлуку о недопуштености...... детаљније
  • Пресуда Европског суда за људска права у предмету Станковић и Трајковић против Србије, бр. 37194/08 и бр. 37260/08
    Европски суд за људска права је 22. децембра 2015. године објавио пресуду поводом представки госпође С. Станковић и...... детаљније
  • НАЈАВЕ